Гон­до­ла за украс, мост за нас

Не би тре­ба­ло за­ме­ра­ти град­ским оци­ма што наш бе­ли град же­ле да оки­те и атрак­тив­ним „ђин­ђу­ва­ма” ка­ква ће би­ти гон­до­ла! Ка­жу, ин­ве­сти­ци­ја, не ма­ла, ис­пла­ти­ће се за пет до шест го­ди­на, а Бе­о­гра­ђа­ни и још ви­ше стра­ни ту­ри­сти ужи­ва­ће во­зе­ћи се пре­ко Са­ве. Не­ка нам се по­сре­ћи!

Ми смо не­дав­но у „По­ли­ти­ци” пред­ло­жи­ли, бар за оне ко­ји жи­ве у овом ве­ле­гра­ду и не­што дру­го: град­њу пе­шач­ко-би­ци­кли­стич­ког мо­ста ко­ји би спо­јио Ка­ле­мег­дан са Ушћем, а пре­ко ње­га све дуж Ду­на­ва, уз­вод­но до Зе­мун­ског ке­ја, Гар­до­ша. На­рав­но – то и не би из­гле­да­ло та­ко атрак­тив­но као гон­до­ла, али би би­ло ле­по и ко­ри­сно за све. Што је ја­ко бит­но не пла­ћа се, а гон­до­лу ва­ља по­кре­та­ти, пла­ћа­ти рад­ни­ке, слу­жбе­ни­ке и одр­жа­ва­ње. Пре­ма на­шем ми­шље­њу, гон­до­ла би баш до­бро до­шла за успон до Авал­ског тор­ња или Спо­ме­ни­ка не­зна­ном ју­на­ку из под­нож­ја Ава­ле.

Наш пред­лог ни­ка­ко ни­је у про­тив­ста­ву град­ским оци­ма, по­себ­но не они­ма ко­ји бри­ну за ту­ри­стич­ку по­ну­ду Бе­о­гра­да. Гон­до­ла ни­ка­ко ни­је за ма­сов­но пре­ла­же­ње Са­ве, би­ци­кли­сте, по­ро­ди­це с ма­лом де­цом и увек и кад се то не­ком хо­ће. А пе­шач­ко-би­ци­кли­стич­ки мост, с кон­струк­ци­јом ко­ја би на­рав­но би­ла и лак­ша и јеф­ти­ни­ја не­го она за са­о­бра­ћај, омо­гу­ћио би сва­ко­днев­ну, бес­плат­ну ко­му­ни­ка­ци­ју цен­тра Бе­о­гра­да с Но­вим Бе­о­гра­дом, Зе­му­ном и скра­тио пу­то­ва­ње до про­сто­ра за ре­кре­а­тив­но ко­ри­шће­ње у тим де­ло­ви­ма гра­да.

Ово је пред­лог јед­ног Бе­о­гра­ђа­ни­на до­бро­на­мер­ни­ка ко­ји је у ви­ше ве­ли­ких гра­до­ва у све­ту ви­део, а и пре­ла­зио упра­во пре­ко та­квих мо­сто­ва и то из гу­сто на­ста­ње­них град­ских цен­та­ра у пра­ве ре­лак­си­ра­ју­ће оазе с мно­го зе­ле­ни­ла и те­ре­на за ре­кре­а­ци­ју свих уз­ра­ста (игра­ли­шта, де­ло­ви за при­јат­не су­сре­те, му­зи­ку, сли­кар­ство и сл.). Та­ко не­што је и те ка­ко при­влач­но и има сво­је ме­сто и у ту­ри­стич­ким бе­де­ке­ри­ма.

Др Ми­о­драг Д. Иг­ња­то­вић, књи­жев­ник