Аристократе међу нама

Све је присутнији израз „психолошка привилегованост” који се односи на нечији чврсто заузети „аристократски” став. Таква особа наступа као да има неку титулу која је уздиже изнад других и која јој даје посебна права која други људи немају. На њихову „титулисаност” указује и то што су на енглеском означени речју entitled, коју преводимо као привилегованост.

Психолошку привилегованост можемо дефинисати као нереалистичан и незаслужен захтев особе упућен свима да је посебно добро третирају, као и да јој буду додељени најбољи животни услови. Док је већина људи свесна да у друштву постоји једна врста неписаног уговора према којем се друштвени статус заслужује улагањем рада и времена у стварање неког значајног доприноса, резултата или заслуге, људи са ставом психолошке привилегованости очекују да им високи друштвени статус припада само због тога што постоје – јер тиме заслужују безусловну љубав.

Наступ из позиције доминације

Особе са самопроглашеном психолошком привилегијом другима постављају нереалне захтеве – нарочито рођацима, пријатељима, партнерима, колегама на послу –  очекујући да их они беспоговорно испуне. На ове захтеве други људи реагују на два начина. Док се једни дистанцирају од особе сматрајући да је „тежак карактер”, други се труде да јој угоде. Међутим, како привилеговане особе немају развијену способност емпатије са другима, оне не осећају захвалност када неко угоди њиховом захтеву, него сматрају да је то потпуно нормално и очекивано. Зато након једног захтева следи нови, што однос своди на неку врсту искоришћавања.

Код различитих особа психолошка привилегованост је изражена у различитом степену, а када је веома изражена, тада можемо говорити о поремећају личности. Оваква личност у комуникацији са другима наступа из позиције више вредности, доминације и захтевности. Када други одбију да испуне неку њену жељу или захтев, особа још више наваљује, оптужујући друге да нису фер, користећи разне облике емоционалног изнуђивања и манипулације. Није спремна ни на какав компромис. Уколико на крају не добије што жели, она се осећа одбачено, самосажаљева се доживљавајући себе као жртву других људи и „окрутног света”.

Како привилегованим особама други људи нису важни, није им важно ни како се други људи осећају, тако да не показују нити саосећање нити емпатију. Њима је најважније како се сами осећају, сматрајући да су други одговорни за то.

Ове особе сматрају да правила која важе за друге не важе за њих, тако да увек очекују изузетни третман. Могу бити импулсивне, што некада значи насилне. Некада своју привилегованост остварују из позиције немоћне особе која је „осуђена” да јој други помажу и удовољавају.

Питање које се поставља јесте како ови људи усвоје став психолошке привилегованости. Најчешћи тип настанка можемо укратко описати формулом „привилеговано дете, привилеговани одрасли”.

Грешке у васпитању

У породицама у којима доминира попустљиво васпитање, у којима родитељи непрестано детету показују љубав, а не дисциплинују га зато што избегавају конфликт са дететом, оно једноставно научи да је оно центар породичног живота и да му припада све што пожели из једноставног разлога: само зато што је дете својих родитеља. Оно тај закључак о себи и другима угради као један од темељних закључака у своју личност, тако да касније, у тинејџерском и одраслом добу очекује и захтева да се сви према њему понашају на исти начин на који су то радили његови родитељи.

Постоји још један развојни пут који води ка ставу психолошке привилегованости. Неки људи који су имали тешко детињство, почињу да мисле да су тиме „заслужили” да имају срећну одраслост, да им живот то „дугује”. Због чињенице да су у детињству били жртве, сматрају да су им други људи „дужни” да их усреће и тако исправе неправду.

Што више попустљиво васпитање буде препознато као веома лош начин одгајања деце, мање ће бити привилегованих особа у будућности. А привилеговани одрасли? О начинима превазилажења става привилегованости пишу познати психотерапеути Џефри Јанг и Џенет Клоско у новој књизи „Осмислите живот изнова”.