Роботи не отимају радна места

Домаћа фабрика из Кикинде, која своје производе извози у Немачку и Аустрију, одлучила је да роботизује производњу, јер у целој Војводини није могла да пронађе завариваче. Покушали су, уз помоћ покрајинске владе, да кроз преквалификују обезбеде раднике. Позиве су послали на више од хиљаду адреса. Само 27 кандидата је одговорило. Са седам су потписали уговоре, шест радника је дошло на посао, а после пола године обуке само један је остао у производњи. У недостатку радне снаге окренули су се роботима.

С Машинским факултетом из Београда покренули су пројекат роботизације заваривања у којем ће четири робота заменити 12 заваривача. На будућој роботској линији, радиће заједно људи и роботи – људи припрему, а роботи заваривање.

– То је озбиљан пословни маневар, огромни технолошки скок, као када се са бицикла прелази на аутомобил – објашњава Петар Б. Петровић, професор Машинског факултета, који сарађује са индустријом на развојним пројектима аутоматизације и роботике.

Прецизних података нема, али се процењује да у овом тренутку српске фабрике запошљавају од 500 до 600 универзалних индустријских робота, ангажованих на монтажи, заваривању, паковању и опслуживању друге производне опреме. Од тога око 400 ради у „Фијатовој” фабрици.

– Крагујевачка фабрика је у класи најмодернијих у свету и има потпуно роботизовано заваривање шасије, манипулацију деловима и бојење. Аутомобилска индустрија је највећи конзумент робота. Од сваких сто радника, 10 до 15 су роботи. То је индустријски стандард и једини рационалан начин да се произведе квалитетан аутомобил. Можете да имате потпуно бесплатну радну снагу, али то неће уклонити роботе из фабричких хала. Процес технолошког развоја никада се не враћа уназад – објашњава Петровић.

Нaш саговорник тврди да роботи не краду радна места. Напротив, отварају их. Компјутери су, каже, можда украли радна места дактилографкињама, али су отворили многа квалитетнија радна места која раније нису постојала. 

Он наглашава да су роботи, такође, незаменљиви у производним процесима који су штетни по људско здравље.

– Робот ће опслуживати пећ у којој се топи олово. Уместо целодневног подизања тешких ингота, ризика од опекотина истопљеним оловом и оно најгоре, целодневног удисања отровних оловних пара, човек ће уз компјутер надзирати и управљати радом робота са безбедне удаљености, седећи у пријатној канцеларији и пијући кафу док ради много квалитетнији посао – каже професор Машинског факултета.

То је, како објашњава, нови модел индустријске производње хибридног типа у којем човек и робот тимски раде, свако свој део посла. Исто важи и за тешке и опасне послове заваривања рударске опреме у „Колубари метал”, или монтаже пећи на пелет. Тамо где се стварно производи, где најмање ситнице стварају конкурентску предност, роботи су једноставно неминовност.

Према његовом мишљењу Србија треба да се развија у правцу високих технологија, а никако кроз оквир радно интензивне индустрије и тиме последично претварања земље у технолошку колонију. Од виталног значаја за економски одрживу будућност јесте иновација производних процеса кроз дигитализацију, односно масовну примену роботике, паметне аутоматизације и интернет технологија.

 – Нужно је партнерство с државом. Она би могла да подстакне роботизацију домаћих фабрика, посебно малих и средњих производних предузећа, кроз различите облике јавног и приватног партнерства. За почетак, бар укидање царине на увоз робота – каже Петровић.

Наш саговорник уверава да политика економског развоја Србије мора да препозна роботику као развојни приоритет, као што је то данас ИКТ или пољопривреда. Роботика је без сумње наредни велики технолошки талас после интернета, али с десетоструко већим утицајем на све сегменте друштва.

– Позив председника Александра Вучића кинеским званичницима да нам помогну у роботизацији српске економије јесте мудра иницијатива. Лично, дуго чекам да та тема постане део политичког контекста. Не постоји велики светски произвођач робота који нема бар једну фабрику у Кини у којој производи роботе. Уз то, Кина има своје фабрике у којима производи роботе, који су резултат развоја и знања кинеских инжењера и истраживача. То су одличне машине, врхунског квалитета. Зато је сарадња с Кином у области роботике, ма колико некима изгледала сањалачка, заправо развојна шанса Србије. Србија кроз ту сарадњу може не само да омасови примену робота у својој индустрији, већ да почне да производи и извози роботе. То уопште није нереално. Шездесетих година прошлог века били смо пионир у тој области. Сваки ходајући робот у свету креће се на теоријским моделима који су настали у Институту „Михајло Пупин”, у лабораторији коју је водио академик Михајло Вукобратовић – објашњава професор Машинског факултета.