Српски капитал у регионалном обручу

Албанија није једина земља региона у којој српски капитал није дочекан са одушевљењем. Изјава албанског премијера, Едија Раме, о томе како српске компаније нису добродошле у стратешком сектору телекомуникација можда јесте најдиректнија, али није једини пример гадљивости на српски новац у комшилуку. Регион, чини се, има дугу праксу пребројавања крвних зрнаца српском капиталу.  

Пре петнаестак година све намере српских привредника да уђу на тржиште Словеније и Хрватске обавезно су биле праћене медијским написима о прљавом капиталу и тајним везама бизнисмена са некадашњим председником Слободаном Милошевићем.  

Много је реке протекло Љубљаницом од тренутка када је 2005. године Мирослав Мишковић, власник „Делта холдинга”, безуспешно покушао да купи „Меркатор”, па до 2017. године када је усред Љубљане отворен хотел „Интерконтинентал” у који је уложено 50 милиона евра. За открављење српско-словеначких пословних веза од највећег значаја било је улагање Слободана Радуна, власника породичне компаније „Нектар” из Бачке Паланке, који је 2011. године преузео „Фруктал”. Ипак, први корак на словеначко тржишне направио је Веселин Јевросимовић, председник „Комтрејд групе”, који је 2008. године преузео компанију „Хермес софтлаб”.

Како су у овој земљи у то време дочекивани српски привредници најбоље говори податак да је Руди Бриц, оснивач „Хермеса”, морао да се правда критикујући страх словеначке јавности од српског капитала. У тамошњим медијима се годинама писало о српским улагањима са „негативним Милошевићевим предзнаком”, а то је посебно наглашавано у Мишковићевом случају. Временом се и атмосфера у тамошњој јавности променила, па је на словеначко тржиште ушао и Миоград Костић, власник „МК групе” и новац уложио у неколико различитих сектора: од хотелијерства, преко банкарства до саобраћаја.

Хрватско тржиште и даље је најзатвореније за српске инвестиције, упркос томе што је Србија велики број компанија, из области прехрамбене индустрије, продала хрватским привредницима. У Србији, на пример, послује 200 хрватских предузећа, док је са друге стране, тек десетак српских компанија на тржишту Хрватске. Укупна вредност хрватских инвестиција у Србију износи 750 милиона евра, док наше инвестиције у Хрватској износе тек 40 милиона евра. Суморну слику улагања српских компанија у Хрватској мало је променила одлука Петра Матијевића, власника Индустрије меса „Матијевић”, да 2014. године купи две пољопривредне задруге са 1.500 хектара ораница за 15 милиона евра. Ипак, у Хрватској је забрањена продаја пољопривредног земљишта страним држављанима, а Матијевић је ову бирократску препреку прескочио захваљујући двојном држављанству: хрватском и српском. Нешто касније, у октобру 2017. године, на ово тржиште стигао је Миодраг Костић и то тако што је пазарио хотелски комплекс у Истри.

У овдашњој јавности готово да је заборављено, али један од првих инвестиционих корака на хрватском тржишту направио је бизнисмен Слободан Вучићевић.

Он је 2011. године, као власник компаније „Дексико”, купио „Турбо лимач”. Због спора са мањинским власником, који се водио пред хрватским судом, 29 радњи „Турбо лимача” је затворено. Вучићевићеве фирме су имале губитак од 40.000 евра дневно.

Седам година касније Вучићевић за „Политику” каже да је његово искуство са улагањем у Хрватску такво да га не би никоме пожелео.

– Интересантно је колико је јавност тада, а и данас, била мало информисана о томе. Тим пре што се ради о далеко највећој српској инвестицији у Хрватској икада. Директна инвестиција из Србије износила је 18 милиона евра, плус улагања из иностранства. Иако смо за несолидног мањинског партера имали једног бившег хрватског политичара, нама је највећи проблем ипак направила хрватска држава преко својих институција – судства, полиције и одређених министарстава – каже Вучићевић и додаје да је држава у том тренутку, чак више него данас, имала и те како ефикасне начине да помогне да се овај проблем реши поштено.

Или да Србија, бар, своју највећу инвестицију у Хрватску стави у било какву своју агенду у комуникацији са Хрватском, додаје.

– Из данашње перспективе, иако своје неуспело улагање у Хрватској сматрам пре свега својим личном поразом, не могу а да не кажем да је то био својеврстан чин српске економске па и политичке капитулације пред хрватском државом.

Ми смо и даље активни и у региону улажемо и даље. Управо приводимо крају куповину једне компаније у Босни и Херцеговини, а већ пет година наша компанија успешно ради у Словенији, где је и регистрована. Али, Хрватска је на чекању на дужи рок – разочаран је Вучићевић.

Да се у региону и даље пребројавају крвна зрнца српском капиталу сведочи и податак да су током 2017. године, према подацима Унктада, наша улагања у суседство била скромна и достигла тек 146 милиона евра. Са друге стране, у Србију је лане стигло 2,87 милијарди евра страног капитала.

Економиста Љубомир Маџар каже да сви они који забрањују улагање нашег капитала чине себи медвеђу услугу и раде на своју штету.

– Непримерено је тако драстично мешање државе у пословање и привреду, као што је то учинио албански премијер Еди Рама.  

Чињеница је да постоје та тешка историјска сећања и то има свој утицај на бизнис и политику, али жалосно је да се наши суседи тако споро опорављају од тог терета – закључује Маџар.