Србијански вез за младенце

Милан и Милана Марјановић из Обреновца почели су пре петнаест година да шију народне ношње. Прве пошиљке ишле су у извоз. Својим рукотворинама снабдевали су српске фолклорне групе у Немачкој. Посао су започели на наговор Миланиног брата, тамошњег гастарбајтера и кореографа у српском културно-уметничком друштву.

Милан је пре тога, прича нам у малој продавници у главној обреновачкој улици, остао без посла у београдској пошти, па се опробао и као таксиста. Радио је неколико година, а онда је са супругом одлучио да послушају савет њеног брата. Полако су улазили у тајне шумадијских, влашких и шопских везова, стан су претворили у кројачницу.  

- Обилазили смо старе занатлије по Србији не бисмо ли сазнали више о томе како се шију народна одела, али мало је ко хтео да нам помогне. Зато смо куповали јелеке, прслуке, блузе, сукње... парали их, и тако учили како да их скројимо и сашијемо. Обилазили смо и музеје. Кустоси су знали да нам кажу из које године потиче неки јелек, да објасне како су настале шаре, али нико од њих није знао да нас поучи како да то и направимо - каже Милан.

По наук у музеј

У Етнографском музеју нашли су примерак из 1870. године по којем Марјановић најрадије шије. Са поносом нам показује како је на јелеку ручно израдио свилен гајтан и свилену бућму, како је сашио поставу, бриџ панталоне од „хангара” и још квалитетнијег материјала „брукса”, којег више не производе ни у чувеној параћинској штофари. Показује нам последње „бриџ“ панталоне од овог материјала, случајем набављеног од једног земљака.

(/slika2)Милан и Милана су ретки мајстори који још шију ручно: већина срму ушива машински. Ни на материјалу се не штеди. Кажу да потроше четири метра материјала за једну плисирану сукњу.

Ткање, шивење, вез, кројење, све сами раде, каже наш саговорник, а поруџбине и даље пристижу из иностранства.

Марјановићи су се пре неколико година из Београда преселили у Обреновац и одлучили да ту отворе радњу, како не би сав посао обављали у стану. Наставили су сарадњу са културно-уметничким друштвима, али и са појединачним купцима. Гастарбајтери пред повратак радо ту купују ношње да их понесу тамо где живе, а све чешће муштерије су млади који су у последње време почели да се венчавају у народним ношњама на црквеним венчањима.

На модним ревијама у ресторану „Централ” у Обреновцу, у тамошњем Дому културе, у етнокући у оближњем излетишту Забрану, гледаоци увек пожеле да се сликају са манекенима у народним ношњама.

Смирење уз срму и бућме

- Сад све имамо у глави. Више нам не требају цртежи и слике - каже Марјановић. За један јелек, објашњава, потребно је десет дана рада, за комплетну ношњу десет до петнаест, за комплетно опремање културно-уметничког друштва два месеца. У таквим приликама, када су поруџбине веће, укључује се и снаха Весна.

Брачни пар има два сина, старији Марио је војно лице, а млађи Братислав је у време бомбардовања био мобилисан на Косово. Тада се и Милан јавио у добровољце да би био уз сина.

- Ја сам му све време рата био командир. Хвала богу да смо извукли живу главу! - каже Милан.

Док седи на хоклици у својој радњи и гледа у окачене делове одеће, Милан смишља како да целу породицу укључи у посао. Помисао на преживљене године наводи га на закључак да су ткање појасева и ушивање срме и бућме посао у којем је коначно нашао смирење и задовољство.

После разговара са Марјановићима, док ходамо низ главну обреновачку улицу Милоша Обреновића, у излозима запажамо мобилне телефоне, компјутерску опрему... а нигде опанчара, пинтера, ковача. Умиру стари занати.