Srbijanski vez za mladence

Milan i Milana Marjanović iz Obrenovca počeli su pre petnaest godina da šiju narodne nošnje. Prve pošiljke išle su u izvoz. Svojim rukotvorinama snabdevali su srpske folklorne grupe u Nemačkoj. Posao su započeli na nagovor Milaninog brata, tamošnjeg gastarbajtera i koreografa u srpskom kulturno-umetničkom društvu.

Milan je pre toga, priča nam u maloj prodavnici u glavnoj obrenovačkoj ulici, ostao bez posla u beogradskoj pošti, pa se oprobao i kao taksista. Radio je nekoliko godina, a onda je sa suprugom odlučio da poslušaju savet njenog brata. Polako su ulazili u tajne šumadijskih, vlaških i šopskih vezova, stan su pretvorili u krojačnicu.  

- Obilazili smo stare zanatlije po Srbiji ne bismo li saznali više o tome kako se šiju narodna odela, ali malo je ko hteo da nam pomogne. Zato smo kupovali jeleke, prsluke, bluze, suknje... parali ih, i tako učili kako da ih skrojimo i sašijemo. Obilazili smo i muzeje. Kustosi su znali da nam kažu iz koje godine potiče neki jelek, da objasne kako su nastale šare, ali niko od njih nije znao da nas pouči kako da to i napravimo - kaže Milan.

Po nauk u muzej

U Etnografskom muzeju našli su primerak iz 1870. godine po kojem Marjanović najradije šije. Sa ponosom nam pokazuje kako je na jeleku ručno izradio svilen gajtan i svilenu bućmu, kako je sašio postavu, bridž pantalone od „hangara” i još kvalitetnijeg materijala „bruksa”, kojeg više ne proizvode ni u čuvenoj paraćinskoj štofari. Pokazuje nam poslednje „bridž“ pantalone od ovog materijala, slučajem nabavljenog od jednog zemljaka.

(/slika2)Milan i Milana su retki majstori koji još šiju ručno: većina srmu ušiva mašinski. Ni na materijalu se ne štedi. Kažu da potroše četiri metra materijala za jednu plisiranu suknju.

Tkanje, šivenje, vez, krojenje, sve sami rade, kaže naš sagovornik, a porudžbine i dalje pristižu iz inostranstva.

Marjanovići su se pre nekoliko godina iz Beograda preselili u Obrenovac i odlučili da tu otvore radnju, kako ne bi sav posao obavljali u stanu. Nastavili su saradnju sa kulturno-umetničkim društvima, ali i sa pojedinačnim kupcima. Gastarbajteri pred povratak rado tu kupuju nošnje da ih ponesu tamo gde žive, a sve češće mušterije su mladi koji su u poslednje vreme počeli da se venčavaju u narodnim nošnjama na crkvenim venčanjima.

Na modnim revijama u restoranu „Central” u Obrenovcu, u tamošnjem Domu kulture, u etnokući u obližnjem izletištu Zabranu, gledaoci uvek požele da se slikaju sa manekenima u narodnim nošnjama.

Smirenje uz srmu i bućme

- Sad sve imamo u glavi. Više nam ne trebaju crteži i slike - kaže Marjanović. Za jedan jelek, objašnjava, potrebno je deset dana rada, za kompletnu nošnju deset do petnaest, za kompletno opremanje kulturno-umetničkog društva dva meseca. U takvim prilikama, kada su porudžbine veće, uključuje se i snaha Vesna.

Bračni par ima dva sina, stariji Mario je vojno lice, a mlađi Bratislav je u vreme bombardovanja bio mobilisan na Kosovo. Tada se i Milan javio u dobrovoljce da bi bio uz sina.

- Ja sam mu sve vreme rata bio komandir. Hvala bogu da smo izvukli živu glavu! - kaže Milan.

Dok sedi na hoklici u svojoj radnji i gleda u okačene delove odeće, Milan smišlja kako da celu porodicu uključi u posao. Pomisao na preživljene godine navodi ga na zaključak da su tkanje pojaseva i ušivanje srme i bućme posao u kojem je konačno našao smirenje i zadovoljstvo.

Posle razgovara sa Marjanovićima, dok hodamo niz glavnu obrenovačku ulicu Miloša Obrenovića, u izlozima zapažamo mobilne telefone, kompjutersku opremu... a nigde opančara, pintera, kovača. Umiru stari zanati.