Српске тужбе и тактике

У последње време шеф српске дипломатије Вук Јеремић се залаже за покретање дипломатске акције у Генералној скупштини Уједињених нација којом би се на одређени начин од овог тела тражило да Међународном суду правдеупути захтев за утврђивање легалности независности Косова. Ако оставимопо страни ризике тог потеза уколико се захтев Међународном суду правделоше или неадекватно срочи, сама иницијатива је добра и требало би је спровести. Међутим, бојим се да је у питању не само најновији покушај да се љутим Србима одврати пажња стварањем илузије да ће на њихов бес и фрустрацију влада реаговати одлучном акцијом, већ да се опет ништа неће догодити – да у Уједињеним нацијама или неће бити никакве дипломатске акције или ће она бити млака.

Песимиста сам, не само због низа досадашњих празних претњи – пресецање струје и увођење санкција Косову, појединачне тужбе против влада које су признале независно Косово итд. – већ и због других недавних изјава министра Јеремића којима је објашњавао зашто би ова друга правна мера била непрепоручљива.

Морам да будем искрен и кажем да ми је, кад су питању санкције и укидање струје, драго што су биле празне претње, јер чврсто верујем да Србија из моралних обзира никада не би требало да употреби ово, у најмању руку неморално, неефикасно и безобзирно средство, посебно због тога што је и сама била жртва такве врсте кажњавања. Међутим, не видим зашто би правна акција против појединачних влада пред Међународним судомправде или пред њиховим судовима представљала имало већи проблем за те земље од најављене иницијативе у Генералној скупштини. Образложење које је понудио министар да је „тужба (против појединачних влада) најефикаснији начин да се зауставе европске интеграције Србије, а не да се одбрани суверенитет и територијални интегритет Србије” и да би тиме „Србија сама гурнула условпризнавања Косова у процес својих европских интеграција” (Танјуг, 5. мај 2008) не само да делује неискрено, него је и супротно основној западној правној пракси кад су у питању спорови.

Тужбе се посматрају као потенцијална преговарачка тактика не само у бизнису него и уобласти међународних односа. Тужба је увек боља од насиља и ефикаснија од казнених мера као што су санкције, које обично погађају више земаља од једне која је мета. Покретање тужбе не значи нужно да ће она стићи до фазе пресуде, посебно не у појединачним судовима држава које би биле тужене. Када буде покренута, а у случају да преговори иза кулисадонесу Србији задовољавајући резултат, увек постоји могућност да се тужба повуче. Чини се логичним да би тужбе ојачале преговарачку позицију Србије не само по питању Косова већ и у вези са другим темама, као што је прикључење ЕУ. Чак и ако би тужене државе Уније тражиле од Србије као услов за подршку прикључењуда повуче тужбе, онда би Србија могла да тражи неку врсту компензације за испуњење тог захтева. Ове преговарачкетактике су саставни део наставе на америчким универзитетима, укључујући и харвардски Факултет за бизнис.

Даље, није логично да би тужене чланице ЕУ поставиле Србијикао услов за улазак у Унијуда повуче тужбу, која је последица њиховог признавања Косова, а да не траже да Србија призна ту независност. На крају крајева, најбоља и најефикаснија правна одбрана њиховог поступка је да Србија на крају призна независно Косово. То не само да би учинило дискутабилном било какву одлукуМеђународног суда правде отумачењу Резолуције СБ 1244, већ би задовољило охоле и шепртљаве америчке и европске државнике и дипломате.

Увек сам говорио да је прихватање независности Косова легитиман потез за Владу Србије и политичке лидере, али ако је то оно за шта се залажу онда би требало да то кажу и учине одмах. Нечињењем они не само да су непоштени него беспотребно стварају нестабилност у Србији и продужавају бол нације због губитка Косова. То би, наравно, значило да признају и банкрот идеја и лидерства и да су везали добробит Србије за само један еликсир који се нуди као лек за све српске бољке и проблеме – улазак у ЕУ без обзира на цену и последице. Одрицањем од принципа међународног права, владавине закона и поштовања државног суверенитета и допуштањем већини влада ЕУ да се одрекну истог, они ће заправо пригрлити принцип „чија сила, тога и правда” и, што је још важније, смртно ће ранити сваку шансу за стабилност и демократију у Србији.