ТС-502 – портабл радио-пријемник

Било је тако модерно имати овај радио-пријемник шездесетих година прошлог века! И није био недоступан обичном потрошачу и поред своје модерности. Имао је све што се од једног таквог предмета тражи: допадљивост, ексклузивност, функционалност; лепо га је било и видети и чути.

Неки предмети као да су заштићени од зуба времена, као да су непрекидно у стању да воде дијалог са савременим добом. У њима налазимо трагове онога што смо били, откривамо начин на који смо живели и уређивали свој живот. Они буде снажне емоције и својим сложеним сценаријом успевају да трају.

ТС-502 израђен је од сјајне АБС пластике у комбинацији са лакираним дур-алуминијумом. Има кућиште од два дела повезана шарком, а на двема плочама које затварају делове смештене су команде. Дизајнер је на један технички предмет применио биолошко-натуралистички принцип симетрије. Користио је двочлани израз отворено-затворено да би означио двоструки склоп предмета – кад је у функцији и кад је у стању „мировања”. Овај радио-пријемник је конкретан одговор на питање растуће употребе радио-апарата. Током неколико година укупан број сати радио-емисија које је емитовала државна радио-телевизија, једина која је у то време постојала у Италији (РАИ), порастао је за више од 30 одсто: са 13.500 сати емитованих током 1961. године, на око 18.000 сати 1975. године. Поред тога, могућност да се радио-апарат понесе са собом, била је додатна предност над постојећим, статичним кућним апаратима.

Радио-апарат ТС-502 један је од оних предмета који имају способност да произведу емоције и подстакну везе између сећања и будућности. Он је много више од само једног броја у архивирању успешних италијанских дизајн продуката XX века.

Марко Занусо (1917–2001)

Италијански архитекта и дизајнер рођен је у Милану, где је дипломирао архитектуру на политехници. Године 1945. у истом граду оснива сопствени студио, где развија интензивну дизајнерску праксу. Истовремено ради на реализацији својих архитектонских и урбанистичких пројеката. Уредник је часописа „Домус” и „Казабела”. Сарађује са фирмом „Пирели” и експериментише с меком и тврдом пластиком за израду намештаја. Почетком педесетих добија награде на Миланском тријеналу за дизајн намештаја, а шездесетих година ради велике архитектонске пројекте за Сао Пауло и Буенос Ајрес. Пласира идеје о префабрикованим елементима у концепцији тзв. продукт-архитектуре. Седамдесетих година прошлог века ради бројне пројекте за дизајн производа (намештај, кухиње, телевизоре, радио-апарате, телефоне...) за најпознатије произвођаче као што су „Картел”, „Брион вега”, „Сименс” и др. Био је почасни члан Међународног конгреса модерне архитектуре (CIAM) и оснивач асоцијације индустријских дизајнера (ADI). Последње деценије живота посветио је истраживању нових технологија и материјала као и иновацији дизајна производа за широку потрошњу.

Радмила Милосављевић, архитекта
www.dopisna-skola-ambijent.rs