После Сирије, Путин се сели у Либију

Више припадника руске обавештајне службе ГРУ (Главна обавештајна управа) платило је главом свој боравак у Либији, пренели су ових дана западни медији. Њихов политички значај, међутим, далеко је већи.

А тај значај нагло је порастао након једне изјаве званичног представника Либијске националне армије (ЛНА), бригадног генерала Ахмеда ел Мисмарија: „Да би се проблем Либије решио на прави начин, неопходно је да у том послу у пуној мери учествују Русија и председник Владимир Путин лично.” Наравно, добродошла је и помоћ других јаких играча попут Турске, Катара па и Италије, додао је он.

Овако нескривен позив изазвао је праву буру на западу Европе и у САД: „После Сирије, Путин се сели у Либију!”, пишу тамошњи медији.

Подсетимо, у Либији, смештеној на северу Африке, непосредно уз Средоземно море, богатој нафтом и четвртој по величини држави на континенту, тренутно царује двовлашће. На истоку, у граду Тобруку, заседа парламент изабран народном вољом док на западу, у престоници Триполију, власт држи влада Фаеза ел Сараџа, склопљена уз интервенцију Уједињених нација и појединих европских земаља. Источна власт функционише независно од Триполија и сарађује са ЛНА, која већ дуже време ратује против исламиста, а предводи је маршал Халиф Хафтар, чест гост руских министарстава војске. Ваља поменути и његову прошлогодишњу посету руском носачу авиона „Адмирал Кузњецов” и разговор који је том приликом водио са првим човеком руске армије Сергејом Шојгуом.

Није без основа тврдња да Русија, након преузимања црноморског полуострва Крима и спречавања НАТО-а да овај стратешки простор претвори у терен своје искључиве надлежности, сада ради и на „пацификовању” Средоземног мора. Уосталом, већ и самом чињеницом да је Хафтар боравио на „Кузњецову”, неке ствари попримају јасније облике. Поготово када се узме у обзир најављена спремност Москве да либијском маршалу одобри војну помоћ вредну око две милијарде долара, а што би било компензовано пристанком на формирање руских војних база у Тобруку и Бенгазију. Дакле на обалама Средоземног мора. Додајмо и да је Русија још пре свргнућа некадашњег либијског лидера Муамера ел Гадафија (20. октобра 2011) планирала да се у овој земљи војно устоличи.

У Москви сваку причу о скретању пажње Кремља са Сирије на Либију тумаче као неутемељену, али додају да се сама идеја и не чини тако лошом. Овде цитирају и лондонски „Сан” који пише да су северноафричку средоземну државу у Русији већ почели да третирају „на посебан начин”, полако је претварајући у нову Сирију. И све то кроз слање на терен оружаних људи, припадника плаћеничке војске познате под кодним називом –  „Вагнер”. Такође, новинари поменутог таблоида тврде да има много индиција о слању Хафтаровим људима најразличитијих врста наоружања, ракетних система „калибар”, па чак и противваздушних система „С-300”.

Објективно, тешко је веровати да би „Сан” могао да дође до неке информације коју већ нису „прежвакали” надлежни у Лондону или Вашингтону. Ипак, нико не гаји илузију да онога тренутка када околности то буду дозвољавале, Русија неће кренути у нову афричку акцију.

Како год било, најаве да би Русија могла да се домогне две војне базе на обалама Средоземља многима је у Вашингтону и Бриселу подигла притисак. Јер, осим чињенице да море које спаја Европу и Африку представља врло осетљив безбедносни простор, ваља размишљати и о томе да је то и једна од главних линија за долазак великог броја избеглица на Стари континент.

Многи аналитичари склони су тумачењу да су својевремено америчко свргнуће и ликвидација Гадафија били велика грешка САД која је сада дошла на наплату. У том тренутку Либија није спадала у земље из које већина вести има негативну конотацију. Напротив. Данас, после грађанског рата са тешким последицама на живот у земљи, ствари су потпуно супротне. „Руски шлаг” на све, поготово после јасне демонстрације немоћи САД у Сирији, многима зато има – горак укус...