Posle Sirije, Putin se seli u Libiju

Više pripadnika ruske obaveštajne službe GRU (Glavna obaveštajna uprava) platilo je glavom svoj boravak u Libiji, preneli su ovih dana zapadni mediji. Njihov politički značaj, međutim, daleko je veći.

A taj značaj naglo je porastao nakon jedne izjave zvaničnog predstavnika Libijske nacionalne armije (LNA), brigadnog generala Ahmeda el Mismarija: „Da bi se problem Libije rešio na pravi način, neophodno je da u tom poslu u punoj meri učestvuju Rusija i predsednik Vladimir Putin lično.” Naravno, dobrodošla je i pomoć drugih jakih igrača poput Turske, Katara pa i Italije, dodao je on.

Ovako neskriven poziv izazvao je pravu buru na zapadu Evrope i u SAD: „Posle Sirije, Putin se seli u Libiju!”, pišu tamošnji mediji.

Podsetimo, u Libiji, smeštenoj na severu Afrike, neposredno uz Sredozemno more, bogatoj naftom i četvrtoj po veličini državi na kontinentu, trenutno caruje dvovlašće. Na istoku, u gradu Tobruku, zaseda parlament izabran narodnom voljom dok na zapadu, u prestonici Tripoliju, vlast drži vlada Faeza el Saradža, sklopljena uz intervenciju Ujedinjenih nacija i pojedinih evropskih zemalja. Istočna vlast funkcioniše nezavisno od Tripolija i sarađuje sa LNA, koja već duže vreme ratuje protiv islamista, a predvodi je maršal Halif Haftar, čest gost ruskih ministarstava vojske. Valja pomenuti i njegovu prošlogodišnju posetu ruskom nosaču aviona „Admiral Kuznjecov” i razgovor koji je tom prilikom vodio sa prvim čovekom ruske armije Sergejom Šojguom.

Nije bez osnova tvrdnja da Rusija, nakon preuzimanja crnomorskog poluostrva Krima i sprečavanja NATO-a da ovaj strateški prostor pretvori u teren svoje isključive nadležnosti, sada radi i na „pacifikovanju” Sredozemnog mora. Uostalom, već i samom činjenicom da je Haftar boravio na „Kuznjecovu”, neke stvari poprimaju jasnije oblike. Pogotovo kada se uzme u obzir najavljena spremnost Moskve da libijskom maršalu odobri vojnu pomoć vrednu oko dve milijarde dolara, a što bi bilo kompenzovano pristankom na formiranje ruskih vojnih baza u Tobruku i Bengaziju. Dakle na obalama Sredozemnog mora. Dodajmo i da je Rusija još pre svrgnuća nekadašnjeg libijskog lidera Muamera el Gadafija (20. oktobra 2011) planirala da se u ovoj zemlji vojno ustoliči.

U Moskvi svaku priču o skretanju pažnje Kremlja sa Sirije na Libiju tumače kao neutemeljenu, ali dodaju da se sama ideja i ne čini tako lošom. Ovde citiraju i londonski „San” koji piše da su severnoafričku sredozemnu državu u Rusiji već počeli da tretiraju „na poseban način”, polako je pretvarajući u novu Siriju. I sve to kroz slanje na teren oružanih ljudi, pripadnika plaćeničke vojske poznate pod kodnim nazivom –  „Vagner”. Takođe, novinari pomenutog tabloida tvrde da ima mnogo indicija o slanju Haftarovim ljudima najrazličitijih vrsta naoružanja, raketnih sistema „kalibar”, pa čak i protivvazdušnih sistema „S-300”.

Objektivno, teško je verovati da bi „San” mogao da dođe do neke informacije koju već nisu „prežvakali” nadležni u Londonu ili Vašingtonu. Ipak, niko ne gaji iluziju da onoga trenutka kada okolnosti to budu dozvoljavale, Rusija neće krenuti u novu afričku akciju.

Kako god bilo, najave da bi Rusija mogla da se domogne dve vojne baze na obalama Sredozemlja mnogima je u Vašingtonu i Briselu podigla pritisak. Jer, osim činjenice da more koje spaja Evropu i Afriku predstavlja vrlo osetljiv bezbednosni prostor, valja razmišljati i o tome da je to i jedna od glavnih linija za dolazak velikog broja izbeglica na Stari kontinent.

Mnogi analitičari skloni su tumačenju da su svojevremeno američko svrgnuće i likvidacija Gadafija bili velika greška SAD koja je sada došla na naplatu. U tom trenutku Libija nije spadala u zemlje iz koje većina vesti ima negativnu konotaciju. Naprotiv. Danas, posle građanskog rata sa teškim posledicama na život u zemlji, stvari su potpuno suprotne. „Ruski šlag” na sve, pogotovo posle jasne demonstracije nemoći SAD u Siriji, mnogima zato ima – gorak ukus...