Не смеју да нам се понове „изгубљене генерације“

Толеранција, способност да саслушаш, уважиш нешто што је друго и другачије, да рационално, без превише бурних емоција, одмериш све разлоге „за” и „против”, да дозволиш себи мисао да овај свет у коме живимо није идеалан, али да се и у таквом свету какав реално јесте, радом, знањем, упорношћу, могу постићи промене, како на личном, тако и на ширем плану, каже Ружица Ђинђић, председница Фонда „Др Зоран Ђинђић”, набрајајући вредности које би волела да у Немачкој усвоје стипендисти Програма за стипендирање младих и образованих људи. Фонд „Др Зоран Ђинђић” је и установљен како би биле промовисане вредности за које се покојни премијер залагао. У интервјуу за „Политику” Ружица Ђинђић објашњава зашто већ пет година с немачким партнерима додељује стипендије и на који начин овај програм одржава успомену на њеног покојног супруга.

Шта је најважнији део програма стипендирања? Да ли је реч искључиво о стручном усавршавању или очекујете да стипендисти усвоје западњачки начин размишљања?

Они већ носе европске вредности, јер су наши корени и колективни дух усађени у корпус европске цивилизације. Потребно је само активирати то што у нама већ постоји. Управо то сматрам битним у овом програму, ту прилику да ови наши млади људи у интеракцији са другима препознају и потврде да нису нимало гори од њихових вршњака који живе у другим, економски напреднијим европским земљама. Најважније је да се не осете инфериорним, да упореде своја знања, своје ставове, да стекну ону преко потребну сигурност у себе, која је основ критичког односа и креативног односа према свету, али и према себи самом.

Шта Вас, када говоримо о стипендистима Фонда, чини поносном?

Многи су након праксе у Немачкој нашли добро запослење у Србији. Програм је свакако добра препорука и несумњиво им је помогао да лакше дођу до посла. Један од њих ради у „Сименсу”, чак двоје у компанији „Ролс-Ројс” и сигурно ће им то пуно значити у каријери.

Шта, насупрот томе, може да Вас разочара?

Растужило би ме да ти млади људи одустану од идеала и циљева које су себи поставили, и да се једног дана, као средовечни људи, осврну на свој живот и констатују да им је прошао узалуд. Много је таквих „изгубљених генерација” било у овој нашој земљи, немамо више времена да себи и својој деци дозволимо да нам се то понови.

Шта Вама лично смета у односу ове средине према младим и образованим људима?

Ми смо једна од ретких европских земаља која стручњаке који су у четрдесетим годинама убраја у „младе кадрове”, док у развијеном свету двадесетогодишњаци већ увелико раде на берзама, у великим информатичким системима, људи од двадесет пет година су директори и менаџери. Наравно, то не значи да такозвана средња генерација нема и не треба да има своје место али изгледа да многи од нас, када дођу у те године, забораве да су били млади.

Шта за Вас лично значи ангажовање на овом програму?

Конкретан допринос, у складу са мојим моћима, ономе чему је читав свој живот посветио Зоран Ђинђић.

Ангажовањем у Фонду помажете младим људима да оду у свет и усавршавају се. Које области занимају Вашу децу, Јовану и Луку, и да ли и њих видите као стипендисте програма?

Моја деца још иду у школу. Лука завршава осми разред, а Јована је трећи разред гимназије и обоје иду у редовне школе. Волела бих да се након завршетка студија усавршавају негде изван земље, можда и у оквиру овог програма.

Стипендија и Фонд носе име премијера Зорана Ђинђића. Шта је он највише ценио у немачкој култури, шта је издвојио и усвојио?

Критички начин размишљања, преиспитивања самог себе, а онда и друштва и окружења у коме је живео и радио, лишен предрасуда, предубеђења, аксиома, табу-тема, лишен личне сујете, објективан, онолико колико је то могуће.