Идентитет као циљ или средство

„Политика” је 2. октобра, објавила текст Бошка Јакшића под насловом „Судар националног и европског идентитета”, у коме аутор коментарише резултат референдума у Македонији. На чијој је страни Јакшић ставља до знања већ првом реченицом, изједначивши удаљење од евроатлантских интеграција и нестабилност. Ако би ово био заиста судар идентитета онда се поставља питање какво је лице у њему показала ЕУ. Кажу да је референдум консултативног карактера, да резултат није важан, а уложили су кредибилитет у његову промоцију. Промовисали су га Меркелова, Макрон, Хан, Могерини, Стотенберг водећа имена ЕУ естаблишмента. Зашто, ако је резултат референдума тако неважан? Зар европски идентитет не подразумева поштовање слободне воље грађана изражене гласањем чак и ако резултат није по нечијој вољи?

Европа има много вредности које могу служити за углед, али овде није реч о судару идентитета, већ о његовој злоупотреби. Тако уместо да изградња идентитета, која подразумева усвајање вредности, буде циљ, она се користи као средство за дисциплиновање ради остварења геополитичких интереса водећих земаља ЕУ. Није овде суштина у изградњи демократије у Македонији, већ о суровој борби великих сила за превласт. Људи то препознају и са разлогом су неповерљиви.

Покушао бих да то илуструјем једним примером. Бриселски споразум предвиђа да улазак јединица Косовских снага безбедности на север Косова подразумева добијање сагласности Кфора и српске локалне заједнице. Онда Тачи без такве сагласности дође на Газиводе у пратњи стотинак специјалаца, створивши тако ситуацију која је на ивици етничког сукоба. На логично питање зашто Кфор није реаговао, стиже одговор да Тачи као председник Косова има право да посети било који део његове територије, да се Бриселски споразум односи на КБС, а не на јединицу која обезбеђује председника. Ако је тако, зашто онда Кфор није обезбеђивао Тачија као Вучића? У суштини, и Јакшићева аргументација је попут поменуте. Да би се неком веровало, макар то била и ЕУ, онда и тај неко мора показати истинско поштовање, а не реторику која вређа интелигенцију.

Павле Мартиновић,
Аранђеловац