Прави се Екс-Ју регистар имовине

Скоро три деценије после распада Југославије, Србија ће направити регистар своје имовине у државама бивше СФРЈ. Како сазнајемо, „Екс-Ју” регистар непокретности водиће републичка Дирекција за имовину, којој су поједине фирме, банке, државни органи и грађани почели да шаљу документацију и спискове са називима и локацијама својих одмаралишта, пословних простора и других објеката.

Највећи део те имовине налази се у Хрватској, која је већ присвојила српска одмаралишта на приморју. Када Србија заврши обиман посао на изради регистра, остаје питање колико би он могао да помогне да се имовина врати власницима, будући да је Хрватска, као што је познато, отела српску имовину која се затекла на њеној територији и одбија да примени

Споразум о питањима сукцесије, а нарочито анекс „Г” тог споразума. О томе за „Политику” говори београдски адвокат Иван Симић, који ових дана у Трговачком суду у Сплиту присуствује споровима између хрватских и српских фирми.

– У изради је регистар који ће спровести попис конфисковане и отете имовине резидената Србије у Републици Хрватској. То је први значајан корак у правцу подршке државе свим физичким и правних лицима чија је имовина остала у Хрватској, јер ће коначно један државни орган, какав је Дирекција за имовину, формирати регистар, који ће вероватно временом бити употпуњаван и дограђиван. Грађани и фирме могу да помогну тако што ће се јавити Дирекцији са документацијом – каже Симић.

Држава се на овај начин ставила у функцију остваривања правне заштите предузећа и грађана који за сада безуспешно покушавају да дођу до своје имовине, јер је чак и Европски суд за људска права у Стразбуру (ЕСЉП) заузео неутралан став када је рекао да споразум не може директно да се примени и упутио Србију да закључи билатерални споразум са Хрватском, иако су одредбе Споразума о сукцесији више него јасне.

– Држава Србија може да покуша да заштити своје резиденте искључиво тако што ће инсистирати на доследној примени споразума о питањима сукцесије и конкретно анекса „Г” тог споразума. Држава треба да ескалира то питање на једном међународном плану. Јер, чему сви ти процеси помирења и реинтеграције, који треба да доведу до неке нормализације односа у овом региону, чему закључивање билатералних споразума, када једна држава одбија да примени међудржавни споразум, који има јачу правну снагу од локалних закона, али остаје мртво слово на папиру – каже адвокат Иван Симић.

У Хрватској је још деведесетих година прошлог века, доношењем закона и подзаконских аката, спроведено правно насиље над имовином власника из Србије, а сада је на делу, како каже наш саговорник, легализација тог правног насиља.

Адвокат Иван Симић испред суда у Сплиту (Фото лична архива)

Вредност српске имовине у Хрватској процењена је почетком деведесетих година на око две милијарде долара, а Хрватска нема интерес да закључи билатерални споразум са нашом земљом јер су потраживања Хрватске према Србији далеко мања. На недавно одржаном саветовању судија у Врњачкој Бањи могло се чути да Хрватска у Србији потражује три пута мање имовине него Србија у Хрватској.

– Правни поредак Републике Хрватске, почевши од 1992. године, доносећи правне акте као основ одузимања имовине резидентима Србије, фактички је то правно насиље довео до савршенства. Ако узмемо у обзир и чињеницу да је ЕСЉП одбио да се експлицитно изјасни о томе да ли је или није дошло до отимања имовине резидената Србије у Хрватској, већ је упутио на закључивање неког евентуалног билатералног споразума између две државе, онда не можемо а да не изведемо закључак да је правно насиље доведено до савршенства, јер га Хрватска спроводи више од 25 година у континуитету, доносећи различите правне акте, укључујући последњи закон који ће омогућити да се српска имовина да у закуп неким трећим лицима, са роком од неколико десетина година – каже наш саговорник.

Указује да је право на имовину једно од темељних вредности на којима почива ЕУ. Осим тога, Споразум о сукцесији је врло јасан јер наводи да онај ко је имао било какво имовинско право 1990. године у Хрватској – то право му се мора признати.

– Забрињава чињеница да право својине у 21. веку више није неприкосновено. На суптилан начин, перфидном злоупотребом права, једна држава, и то најмлађа чланица ЕУ, довела је себе у позицију да законима и подзаконским актима може да конфискује туђу имовину у континуитету, а да притом на такво правно насиље не постоји адекватан одговор највише судске инстанце у Европи а то је Суд у Стразбуру, који није рекао нити да јесте нити да није дошло до отимања имовине, већ је заузео један неутралан став који упућује две државе да морају закључити билатерални споразум који ће ближе уредити то спорно правно питање у некој будућности. Чему онда анекс „Г” Споразума о сукцесији – пита адвокат Симић.

Према његовим сазнањима, имовину у Хрватској потражује више десетина правних лица, од спољнотрговинских фирми („Генекс”, „Инекс”, НИС) преко бивших југословенских банака и правних следбеника одређених правних лица из Србије, до туристичких агенција. Реч је о пословним просторима на најатрактивнијим местима. Такође, велики број грађана имао је куће и станове у Хрватској, неки у власништву а неки са правом становања.

– Опште је познато да су бивше југословенске банке у сваком већем граду у Хрватској имале своје просторије на најбољим локацијама. Затим ту су дечија, радничка, војна и друга одмаралишта на хрватској обали. Реч је о једној врло атрактивној имовини, којом већ располажу трећа лица. Према мојим сазнањима, одређени ликвидатори пословања филијала бивших југословенских банака су се уселили у пословне просторе ових фирми, чак имамо сазнања да они ту имовину дају у закуп и подзакуп трећим лицима и врше неке врсте компензација. Тако данас из медија сазнајемо да се Ногометни савез Хрватске налази у просторијама у Загребу које су некада припадале „Генексу” – каже Симић.

Сматра да је регистар српске имовине у Хрватској морао да постоји још пре много година, у време када је Споразум о сукцесији био на столу.

– То је пропуст постпетооктобарских елита и експерата, који су стално говорили о успостављању економских односа у региону, а нису се сетили да прво попишу шта ми имамо од своје имовине у бившим републикама, нити су се потрудили да то питање ескалирају пре седам-осам година, у кључном моменту – непосредно пре уласка Хрватске у ЕУ. Питање враћања имовине морало је да буде предуслов за улазак Хрватске у ЕУ – закључује адвокат.

Иако је прошло 26 година од када је Хрватска законом присвојила туђу имовину, Симић сматра да за правду има наде докле год Србија има снаге да указује да правно насиље мора да има алтернативу у виду правне државе, као цивилизацијске тековине коју баштини Европска унија, а Хрватска је њена најмлађа чланица.