Повратак патриотизма

Данас је последњи дан кампање. Срећа. Јер, ко зна где би нас одвео предизборни рат за сезону 2008-2012. годину да је потрајао још који дан. Чак су и Тадић и Коштуница, који су познати као одмерени политичари, после потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, почели у реторици да користе тешку артиљерију, као што су то кроз целу кампању чинили њихови партијски војници.  

Коштуница је посредно оптужио Тадића за антидржавно и противуставно деловање, а затим и за пристанак на „фалсификовани” и „лажни” ССП, па и за „пристанак на независно Косово”. Тадић је узвратио паљбу рекавши да Коштуница „говори неистине” о Споразуму, да „обмањује грађане”, дели их на патриоте и издајнике, „уноси језик мржње” у своју политику, а „злу крв” у народ.

Председник и премијер раде исто – оспоравају један другог, дисквалификују политику један другом, користећи све убојитије речи како се дан избора ближи. И све оптужбе које међусобно размењују на крају се своде на причу о патриотама и издајницима. Бирач који се колеба између Косова и Европе је слуђен. Кад Коштуница каже да је ССП фалсификат, значи ли то да су Солана и Тадић у документу нешто мењали, а сада то крију од јавности? Кад Тадић каже да премијер говори неистине, да ли то значи да је Коштуница ординарни лажов?

А реч је само о томе да су се Тадић и Коштуница политички разишли – и по питању Косова и по питању Европе. За једног је врхунски патриотизам потписати ССП управо сада, а за другог – не потписати баш сада. Па, не признајући један другом право на политички став који је другачији, проглашавају га лажним и издајничким. Коштуница не тврди да је споразум буквално фалсификован: због тога што је већина држава ЕУ признала Косово, за њега је „фалсификован” чак и онај споразум који је он лично протекле четири године уговарао са Европом, јер су околности под којим је потписан промениле његов смисао. А када Тадић каже да премијер обмањује јавност, он заправо истиче предности сопственог тумачења споразума са Европом које сматра онтолошки супериорним.  

Свеједно, нешто се добро десило у овој кампањи: почела је рехабилитација родољубља у српској политици. Патриотизам је код нас углавном коришћен у подсмешљивом значењу и приписиван назадним снагама, због свих недела која су деведесетих година прошлог века чинили они који су себе називали „српским патриотама”. И Божидар Ђелић је у Луксембургу осетио потребу да потписивање Споразума објасни речима: „Ја сам српски патриота”. То би могао бити знак да постајемо нормална земља. У западним демократијама, попут Америке, кандидати се просто отимају за статус највећег патриоте у изборној трци. Барак Обама морао је, на пример, недавно да се правда јавности зашто, попут других кандидата, на реверу не носи значку са америчком заставом.