Чаробна Милена Павловић Барили

Изложба једне од највећих српских сликарки Милене Павловић Барили, под називом „Чаробна Милена” представљена је у Дому Јеврема Грујића. На поставци је приказано више од четрдесет дела чувене сликарке. Миленини аутопортрети, портрети њених родитеља и познатих личности, енигматске композиције и илустрације за престижне модне часописе, модне креације инспирисане Миленом – приближавају посетиоцима живот деликатне младе жене, интригантне сликарке и песникиње која је обележила српску и светску уметничку сцену.

„Захваљујући портретима на којима сам радила данима и данима, каткад и месецима, да бих најзад успела да подарим светлост тим очима, облик тим телима, осећала сам малаксалост и неку нездраву ситост… Но, по завршетку рада, чак и у тренуцима предаха које сам себи допуштала, моје су руке поново тражиле кичице као да су се осећале бескорисним…”, ово је сегмент сликаркиних размишљања која су посетиоци могли да прочитају у изложбеној грађи.

Милена Павловић Барили сврстава се у ред најуспешнијих представница српског сликарства и европске уметничке авангарде 20. века. Рођена је у Пожаревцу 5. новембра 1909. године. Била је јединица Данице Павловић и Бруна Барилија. Мајка јој је била учитељица и пијанисткиња, потомак краљевске лозе Карађорђевић, а отац познати италијански композитор, писац и песник. Милена је била уметница изузетног талента и сензибилитета. Школовање је почела у Уметничкој школи у Београду, а наставила у Уметничкој академији у Минхену. Прво је изучавала традиционални приступ уметности. Желећи да прошири своја искуства, одлази са мајком у Европу и ствара страствене и динамичне слике. Усавршавала се у Лондону, Паризу и Риму, а никада није заборављала Србију. Приказивала је своје снажне визије, алегоријске, енигматске и фантастичне композиције, и компоновала метафизичко сликарство са античким архитектонским елементима и ренесансним костимима. У ликове које је представљала често је уграђивала сопствени лик и пролазно повезивала са вечним.

Пред почетак Другог светског рата одлази у Америку да би присуствовала Великој изложби надреалиста у Њујорку. Из њених писама родитељима види се да је тај одлазак за њу значио одрастање. Последње Миленино дело „Монахиња” било је у поседу италијанског композитора Ђанкарла Менотија, који је говорио: „Веома сам волео Милену, била је тако добра, тако интелигентна, али је у њој остало нешто детињасто, наивно, што ју је још више приближило особама које су је познавале”.

Милена је писала поезију на српском, италијанском, француском и шпанском. Иконографија песама била јој је уско повезана са иконографијом слика. Милена је добила и понуду да буде сценограф и костимограф премијерне  представе у Њујорку 1945. године, а те године је  преминула.

Изложена дела уступљена су из Галерије Матице српске у Новом Саду и Фондације Миленин дом – Галерија Милене Павловић Барили у Пожаревцу која је и организатор изложбе. Аутор изложбе је Виолета Томи, а аутори пројекта – Лазар Шећеровић и Ружица Станковић.

Овом документарном грађом Дом Јеврема Грујића наставља пројекат „Великани српског сликарства” и истиче значај и улогу српских жена уметница и њихов утицај на европску и светску уметничку сцену на којој је Милена Павловић Барили била звезда.