ЈАГОДИНСКИ РЕЦЕПТ

Неко је ових дана поново лансирао крилатицу по којој је капитал прождрљив као свиња, а све у оквиру теме о којој не пишем, јер на снази је изборна ћутња. Сврха помињања свиња и прождрљивости је да доста пластично сугерише закључак из народне пословице по којој пара врти где бургија неће, односно да карактер власти не одређује путеве новца, још мање страначки предзнак, само ако су услови пословања системски стабилни а профит, што већи то бољи, предвидив и наплатив.

У прилог тези о прождрљивости као природном стању капитала помињани су најчешће примери Кине и Русије, где, ето, свако има примедбе на тип друштвеног уређења, стање људских права и демократичности, уопште, па се са тим земљама не само тргује и склапају послови, већ се сви утркују да буду тамо присутни.

Не бих олако рекао да смо менталитетски склони претеривању, али су примери Русије и Кине, ван наше лиге у сваком случају, чак толико да и не треба наводити због чега је то тако.

Кад дођемо у наш ранг такмичења видећемо да веза између света политике и света бизниса постаје све тешња и важнија, а да се тржишне мањкавости надокнађују политичким предностима, савезништвима и блискошћу.

Изборна галама готово да је прождрљиво прогутала могућност да се рационално бавимо с најмање три крупне теме од којих будућност Србије зависи више него од тога ко ће овај пут да победи на изборима.

Разлог томе је доста баналан и сведен је на политичку борбу у чијем жару су као маркетиншки трикови противничке стране проглашени, готово подједнако, споразум с Европском унијом о стабилизацији и придруживању, руска аквизиција гасне и нафтне индустрије Србије, као и меморандум о сарадњи с италијанским „Фијатом”, три огромна посла који Србију могу више политички да препороде него сви политичари заједно.

Сумње које се множе због ових послова не тичу се њихове исплативости већ најпре политичког контекста у којима се договарају или потписују. Тумаче се као заокрет ка једном или другом политичком царству, мада је и лаику, који није прегрејан изборном кампањом, јасно да се из испреплетаних интереса та два царства и нама указала нека шанса. Односно, да шанса не почива на величини нашег тржишта, технолошким достигнућима, богатим стратешким резервама енергије или хране (сав наш род воћа Москва поједе за двадесетак дана) или било чему другом што дефинише данашње економске силе.

Ми смо, поштено говорећи, велика сиротиња која мора пажљиво да балансира у политичким односима са окружењем уз пуну свест о томе да ће у великој мери од тога зависти и обим и карактер капитала који би се овде покушао оплодити.

А кад смо већ код те теме, оплодње, поменуо бих Драгана Марковића Палму, председника општине Јагодина, који се похвалио да је у његовом надлештву свака трећа млада жена трудна, а да ће до краја године свака друга остати у другом стању.

Или што би рекао Верко Стевановић из Крагујевца – сви смо ми овде „Фијатова” деца. Дакле, ко год да победи на ономе о чему ћутимо, мораће да води рачуна о тананим везама политике и рађања нових вредности. Око тога, чини ми се, не би требало да буде тешко постизање националног консензуса.

главни уредник недељника „Време”