JAGODINSKI RECEPT

Neko je ovih dana ponovo lansirao krilaticu po kojoj je kapital proždrljiv kao svinja, a sve u okviru teme o kojoj ne pišem, jer na snazi je izborna ćutnja. Svrha pominjanja svinja i proždrljivosti je da dosta plastično sugeriše zaključak iz narodne poslovice po kojoj para vrti gde burgija neće, odnosno da karakter vlasti ne određuje puteve novca, još manje stranački predznak, samo ako su uslovi poslovanja sistemski stabilni a profit, što veći to bolji, predvidiv i naplativ.

U prilog tezi o proždrljivosti kao prirodnom stanju kapitala pominjani su najčešće primeri Kine i Rusije, gde, eto, svako ima primedbe na tip društvenog uređenja, stanje ljudskih prava i demokratičnosti, uopšte, pa se sa tim zemljama ne samo trguje i sklapaju poslovi, već se svi utrkuju da budu tamo prisutni.

Ne bih olako rekao da smo mentalitetski skloni preterivanju, ali su primeri Rusije i Kine, van naše lige u svakom slučaju, čak toliko da i ne treba navoditi zbog čega je to tako.

Kad dođemo u naš rang takmičenja videćemo da veza između sveta politike i sveta biznisa postaje sve tešnja i važnija, a da se tržišne manjkavosti nadoknađuju političkim prednostima, savezništvima i bliskošću.

Izborna galama gotovo da je proždrljivo progutala mogućnost da se racionalno bavimo s najmanje tri krupne teme od kojih budućnost Srbije zavisi više nego od toga ko će ovaj put da pobedi na izborima.

Razlog tome je dosta banalan i sveden je na političku borbu u čijem žaru su kao marketinški trikovi protivničke strane proglašeni, gotovo podjednako, sporazum s Evropskom unijom o stabilizaciji i pridruživanju, ruska akvizicija gasne i naftne industrije Srbije, kao i memorandum o saradnji s italijanskim „Fijatom”, tri ogromna posla koji Srbiju mogu više politički da preporode nego svi političari zajedno.

Sumnje koje se množe zbog ovih poslova ne tiču se njihove isplativosti već najpre političkog konteksta u kojima se dogovaraju ili potpisuju. Tumače se kao zaokret ka jednom ili drugom političkom carstvu, mada je i laiku, koji nije pregrejan izbornom kampanjom, jasno da se iz isprepletanih interesa ta dva carstva i nama ukazala neka šansa. Odnosno, da šansa ne počiva na veličini našeg tržišta, tehnološkim dostignućima, bogatim strateškim rezervama energije ili hrane (sav naš rod voća Moskva pojede za dvadesetak dana) ili bilo čemu drugom što definiše današnje ekonomske sile.

Mi smo, pošteno govoreći, velika sirotinja koja mora pažljivo da balansira u političkim odnosima sa okruženjem uz punu svest o tome da će u velikoj meri od toga zavisti i obim i karakter kapitala koji bi se ovde pokušao oploditi.

A kad smo već kod te teme, oplodnje, pomenuo bih Dragana Markovića Palmu, predsednika opštine Jagodina, koji se pohvalio da je u njegovom nadleštvu svaka treća mlada žena trudna, a da će do kraja godine svaka druga ostati u drugom stanju.

Ili što bi rekao Verko Stevanović iz Kragujevca – svi smo mi ovde „Fijatova” deca. Dakle, ko god da pobedi na onome o čemu ćutimo, moraće da vodi računa o tananim vezama politike i rađanja novih vrednosti. Oko toga, čini mi se, ne bi trebalo da bude teško postizanje nacionalnog konsenzusa.

glavni urednik nedeljnika „Vreme”