Контроверзни емотивац

Јунак сломљеног срца и спрженог мозга што се тетура кроз рушевине нашег света. Овако је Радована Настића (33), писца, радио-водитеља и навијача ФК „Рад”, описао његов пријатељ и сарадник са радија Б-92, Микроб Ганеша. Радован, аутор књига „Бенседин”, „...И направим се да је све у реду” и најновије, штампане прошле године, „Рејчел, љубавна прича”, сигурно се слаже са овим описом. Уз једну малу опаску, са наше стране: можда је његов мозак благо спржен, али, проверено, и даље ради као швајцарски сат.

Соба Радована Настића, алијас Ралета Бенседина, у једном поткровљу на Дорћолу, већ довољно говори о аутору који бележи сурово реалне приче отете из непосредног искуства. На зидовима су излепљени његови хероји, међу којима су Мартин Лутер Кинг, Чарлс Буковски и фудбалер Стенли Колимор, дискови са музиком су лежерно разбацани по поду, насушни компјутер је укључен и спреман за дописивање и писање блога на сајту Б-92... Кревет, смештен на поду, чека праву девојчицу.

Контроверза је сувише блага реч за Настића. Посвећен је вежбању и дизању тегова. Избегава, али се често свађа са лажним левичарима на интернету, који би по сваку цену да га оптуже да је фашиста, а он им објашњава да Роме зове Циганима зато што су му пријатељи. Шта то беше политичка коректност? Његов друг Микроб, описује га још и као фудбалског хулигана голубијег срца и таблетомана љубитеља здравог живота и усамљеника коме је другарство све.

– Почео сам да пишем дневнике, као клинац, пратио сам развој своје неуротичне личности, врло је корисно. Сад имам 33, кад видим шта сам писао са 19, јасно ми је да је све исто као што је и било – каже Настић. Искуство које је стекао као лутајући репортер на радију Б-92 је, истиче он, непроцењиво, јер човек има прилику да се наслуша невероватних прича. Прве приче је објавио у часопису „Беорама”.

– Однео сам прву причу тадашњем уреднику Славку Тимотијевићу и он је објавио без читања. Рекао сам му да има мало псовки, да се помиње женски грудни кош, политике нема уопште. Дакле, нема проблема. Тако је све кренуло. То је било 1999. године, присећа се Настић.

Накупило се око двадесетак прича, па је Радован одлучио да их сакупи и објави под називом који га је прославио, „Бенседин” (издавач Beorama). Чекао је до 2005. године.

– Феноменалан је осећај кад узмеш прву књигу у руке, вели Настић.

Затим је уследила „...И направим се да је све у реду”, 2006, састављена од текстова које је писао на сајт www.maniac.blog.hr. Наслов је настао од стиха из песме групе „Партибрејкерс”. Врло интимно штиво, које говори о стварима попут првог сексуалног искуства, o стадионском навијању и данима које је провео у затвору у Пљевљима, када је ухапшен са групом навијача „Рада”, а затим и, како каже, недужан брутално малтретиран.

– Могу да пишем само о ономе што доживим. Пробао сам да напишем књигу фикције. Рецимо изаберем личност и сад треба да смислим које филмове воли, коју музику слуша, да ли је либералан или десничар, и то ме ужасно замара. А од 1995. године сам у непосредном контакту са људима. Животне приче су много интересантније, објашњава Настић. Тако је, примера ради, настала приповетка о мушкој опсесији величином полног органа.

Затим је уследила „Рејчел, љубавна прича”, штампана у септембру прошле године, у издању београдског „Ред бокса” у сарадњи са Културним центром Зрењанина. Ова књига посвећена је Катарини са Звездаре, и практично је дуже љубавно писмо, са огољеним описима успона и падова у једној романси.

Поред репортерског рада на терену, који му је донео мноштво материјала за писање и приличну славу, радио је и у чувеној емисији „Ритам срца ол старс”, заједно са Џонијем Рацковићем, који му је и наденуо надимак.

– Требало је да сви који раде у емисији,поред Џонија и Уроша Ђурића, били су ту Дуле Шапоња и Дуле Чавић, дивни људи, имају надимке. Ваљда због нервозе, извадио сам из џепа таблу бенседина од 10 милиграма, и Џони ме је тако крстио. Желим да напоменем да ми је лек прописала моја психијатрица, јер повремено патим од анксиозних напада – објашњава Настић.

После 10 година рада, Настић је дао отказ, због оштрог неслагања око питања политичке некоректности. Морао је, истиче, да води рачуна о свакој речи. „Док сам био репортер, схватио сам разлику између белаца и Цигана. Белци су обично арогантни, надмени, стегнути. Они најгори, са којима сам разговарао, били су високообразовани, такозвана интелектуална елита.”

На срећу, каже он, сада на радију Б-92 има много нормалних људи, тако да је од почетка прошле године поново ангажован у емисији „Спортски ритам срца”, на позив Уроша Ђурића.

Завршио је и први роман, који говори о његовим прошлим навијачким данима. Воли да цитира Феђу, из Београдског синдиката, који каже да је „Хард-кор мртав, а маркетинг је све”.

– Те-ве је пун реклама које навијачима нуде пиво. Па чекај, зашто ми не понуде млеко, ја ионако не пијем алкохол. Страшно је што рекламе одлучују шта ће човек да једе, пије и чита, истиче Настић. 

Није му проблем да каже да је Србин и патриота и да никог не мрзи због тога. Воли да се дружи са Хрватицама на интернету. На левом рамену има истетовиран лик мајке, из поштовања, а на десном стихове Чарлса Буковског. Емотивац и усамљеник, коме је другарство све, рече Микроб.