Трамвај звани жеља

Кад је Београдом прошао први трамвај, растојање од Позоришног трга до Славије брже се прелазило пешице. А ако се коњи узјогуне, никад стићи. Ипак, мало ко је пропуштао да се с децом у недељно пре подне не отисне у вожњу овим чудом тамо-амо, не питајући за цену.

Навала је била таква да су се продавале возне карте чак и за стајање! Тако је престоница са електриком, новим градским водоводом и трамвајем прокрчила пут у 20 век. Доцније су трамваји постали мало бржи и много поузданији, али и данас има Београђана који не би питали шта кошта кад би опет могли да промакну од Калемегдана до Славије, и то средином Улице краља Милана, безбрижно и споро, брзином коњског хода. Уз њих су и туристи што свих ових година и деценија опседају престоницу Србије.

                   (Фото Р. Крстинић)

А онда је осванула вест да градски челници намеравају поново да уведу трамвајску линију број 1, старог доброг „кеца”, која би се махом поклапала са оном првом, не рачунајући да ће тиме, како то код нас обично бива, нехотице поделити житеље Београда у два табора.

Овој идеји најжешће су се успротивили моторизовани Београђани зато што увођење трамваја подразумева протеривање аутомобила. У предности су, јер им се разлози мере запремином мотора и коњским снагама. Уосталом, они су својевремено и најурили трамвај из центра града.

               (Фото Д. Јевремовић)

Ту замисао широка срца прихватају они који су дуж Улице краља Милана избројали само седам места на којима се може на супротну страну, са семафорима наштимованим да раде „у корист непријатеља”, па им та вратоломија неодољиво личи на оно весело момачко надметање познато под називом „руски рулет”.

Али, док се тај рат разбуктава, заборавило се да је идеја о исељавању аутомобила из центра Београда рођена одавно, још почетком седамдесетих, у време градоначелниковања Бранка Пешића, с увођењем црвене и плаве зоне, у којој је она црвена била резервисана само за пешадију, све са планом да се разлије градом и освоји читав „круг двојке”. Тој замисли најближе је пришао Александар Бакочевић, па је за његовог вакта тадашња Улица маршала Тита, „за пробу”, једном месечно и увек недељом била затворена за моторизоване.

             (Фото Р. Крстинић)

Да је било више мудрости трамвај никад не би био протеран из центра. Макнут је не због некаквог напретка, већ због тога што је тада у здању Новог двора, где је данас Скупштина града, столовао Президијум ФНРЈ. Дакле, не због тандркања – а било га је и на улици, и у двору – него из „безбедносних разлога”, сличних онима због којих би га данас требало вратити на исто место.

А, Београђанима ће увек нешто да смета: или бука, или тишина, или превише издувних гасова, или мањак линија јавног градског саобраћаја. Јер, одавно су заборавили да спорт, а богме ни политика, не иду увек подруку са животом. И да се некада навијало за, а не против. Због тога присебни не воде децу на фудбалске утакмице већ у лагану шетњу од Калемегдана до Славије, и натраг.