Tramvaj zvani želja

Kad je Beogradom prošao prvi tramvaj, rastojanje od Pozorišnog trga do Slavije brže se prelazilo pešice. A ako se konji uzjogune, nikad stići. Ipak, malo ko je propuštao da se s decom u nedeljno pre podne ne otisne u vožnju ovim čudom tamo-amo, ne pitajući za cenu.

Navala je bila takva da su se prodavale vozne karte čak i za stajanje! Tako je prestonica sa elektrikom, novim gradskim vodovodom i tramvajem prokrčila put u 20 vek. Docnije su tramvaji postali malo brži i mnogo pouzdaniji, ali i danas ima Beograđana koji ne bi pitali šta košta kad bi opet mogli da promaknu od Kalemegdana do Slavije, i to sredinom Ulice kralja Milana, bezbrižno i sporo, brzinom konjskog hoda. Uz njih su i turisti što svih ovih godina i decenija opsedaju prestonicu Srbije.

                   (Foto R. Krstinić)

A onda je osvanula vest da gradski čelnici nameravaju ponovo da uvedu tramvajsku liniju broj 1, starog dobrog „keca”, koja bi se mahom poklapala sa onom prvom, ne računajući da će time, kako to kod nas obično biva, nehotice podeliti žitelje Beograda u dva tabora.

Ovoj ideji najžešće su se usprotivili motorizovani Beograđani zato što uvođenje tramvaja podrazumeva proterivanje automobila. U prednosti su, jer im se razlozi mere zapreminom motora i konjskim snagama. Uostalom, oni su svojevremeno i najurili tramvaj iz centra grada.

               (Foto D. Jevremović)

Tu zamisao široka srca prihvataju oni koji su duž Ulice kralja Milana izbrojali samo sedam mesta na kojima se može na suprotnu stranu, sa semaforima naštimovanim da rade „u korist neprijatelja”, pa im ta vratolomija neodoljivo liči na ono veselo momačko nadmetanje poznato pod nazivom „ruski rulet”.

Ali, dok se taj rat razbuktava, zaboravilo se da je ideja o iseljavanju automobila iz centra Beograda rođena odavno, još početkom sedamdesetih, u vreme gradonačelnikovanja Branka Pešića, s uvođenjem crvene i plave zone, u kojoj je ona crvena bila rezervisana samo za pešadiju, sve sa planom da se razlije gradom i osvoji čitav „krug dvojke”. Toj zamisli najbliže je prišao Aleksandar Bakočević, pa je za njegovog vakta tadašnja Ulica maršala Tita, „za probu”, jednom mesečno i uvek nedeljom bila zatvorena za motorizovane.

             (Foto R. Krstinić)

Da je bilo više mudrosti tramvaj nikad ne bi bio proteran iz centra. Maknut je ne zbog nekakvog napretka, već zbog toga što je tada u zdanju Novog dvora, gde je danas Skupština grada, stolovao Prezidijum FNRJ. Dakle, ne zbog tandrkanja – a bilo ga je i na ulici, i u dvoru – nego iz „bezbednosnih razloga”, sličnih onima zbog kojih bi ga danas trebalo vratiti na isto mesto.

A, Beograđanima će uvek nešto da smeta: ili buka, ili tišina, ili previše izduvnih gasova, ili manjak linija javnog gradskog saobraćaja. Jer, odavno su zaboravili da sport, a bogme ni politika, ne idu uvek podruku sa životom. I da se nekada navijalo za, a ne protiv. Zbog toga prisebni ne vode decu na fudbalske utakmice već u laganu šetnju od Kalemegdana do Slavije, i natrag.