Пријатељство изникло из страдања

Недавна вест да ће Норвешка кућа у Горњем Милановцу бити продата усталасала је јавност. Узбуна је, срећом, била лажна па ће тако објекат саграђен 1987. и даље сведочити о пријатељству нашег и норвешког народа. А то пријатељство је успостављено у Другом светском рату, у временима страдања интернираца с простора бивше Југославије у логорима широм Норвешке. Сећање на више од 4.000 наших логораша у тој земљи данас чува петнаестак обележја, међу којима је и споменик у Ослу, откривен 1976. у присуству тадашњег краља Норвешке Олафа Петог, каже историчар Дејан Ристић.

Што се тиче Норвешке куће, која симболизује традиционалну српску брвнару и викиншки брод спојене у једну целину, она је изграђена од норвешког дрвета исеченог по спецификацији и послатог са севера Европе у Шумадију. Када је пре три деценије отворена, добила је престижну награду за најбоље архитектонско остварење. У њој се од отварања налазила музејска поставка посвећена нашим грађанима страдалим у логорима у Норвешкој, конгресна сала као и угоститељски објекат. Кућа је изграђена донацијама Друштва југословенско-норвешког пријатељства, општине Горњи Милановац, норвешке владе и амбасаде, као и тадашњег грађевинског предузећа „Градитељ” из Горњег Милановца. Директор те фирме, која је била и извођач радова, био је Живорад Бата Кнежевић, један од преживелих интернираца у логорима Норвешке. А тих интернираца је с подручја Југославије, према речима Дејана Ристића, било укупно 4.268, при чему су више од 90 одсто чинили Срби.

„Свега нешто више од 1.700 југословенских интернираца је дочекало крај рата и нашло се на слободи”, објашњава Ристић за „Политику”.

Ристић каже да су с окупацијом Норвешке и успостављањем Квислинговог режима у тој земљи формирани концентрациони логори по узору на оне у Немачкој. У њих ће од 24. априла 1942. до почетка априла 1943. пристизати интернирци с нашег поднебља, међу којима чак и дечаци од тринаест година. Заточеници су у логорима били изложени насиљу, злостављању, принудном раду и ликвидацијама. Једно од стратишта је била шума недалеко од логора Фалстад, где је убијено око 220 заточеника, а међу до сада идентификованим жртвама је и 61 с подручја Југославије, каже Ристић.

Најгори логор је био у месту Беисфјорд код Нарвика, иако је постојао свега четири месеца, и то – само за југословенске интернирце. О присилном раду наших интернираца у Норвешкој, 1955. снимљен је и филм „Крвави пут” у југословенско-норвешкој копродукцији, који су режирали Коре Бергстром и Радош Новаковић. Посвећен је интернирцима из логора Корген, успостављеног 1942. са око 400 логораша који су радили на изградњи пута Корген–Озен, познатијег као „крвави пут”, објашњава Ристић.

До сада је, каже, идентификовано укупно 1.373 особе с подручја Југославије, које су страдале у логорима у Норвешкој између 1942. и 1945. године, од чега су њих 1.282 биле српског порекла.