Разградња мита о срећи

Филм „Парк Параноја” култног независног америчког редитеља Гаса Ван Сента, много је бољи и конзистентнији од претходна два – „Слона” и „Последњи дани”, иако су ауторова тематска интересовања, заправо, иста. Малолетничка деликвенција, растурене породице, изокренуте вредности, америчка младост на путу злочина – то је оно на шта је Ван Сент фокусиран још од својих првих филмова „Мала ноће”, „Драгстор каубој”, „Мој приватни Ајдахо”, па и оним каснијим међу којима су и неки рађени у холивудској продукцији („Добри Вил Хантинг”, „Пронаћи Форестера”), када се и са Холивудом накратко дружио.

У „Парку Параноја”, за који је прошле године у Кану освојио „Златну палму 60. фестивала” (награду у част фестивалског јубилеја), Ван Сент је готово постигао лично савршенство. Филм је субјективан, наизглед лаког заплета, уметнички брижно компонован и грађен као интригантан саспенс. Пун је живота и ауторовог дубоког разумевања за готово инстинктивни живот тинејџера-скејтера, чији је читав свет и смисао смештен у параноидни бетонски парк за вртоглаву вожњу, то прибежиште за безнадежне, несхваћене, отуђене, душевно повређене.

„Парк Параноја” постављен је и као могућа, иако минималистичка, верзија „Злочина и казне”, смештена међу младе орегонске скејтере. Дечак Алекс је починио случајан злочин, а казна је страшна – овај догађај пратиће га кроз читав живот.

Овај Ван Сентов филм је уједно и његов први излет у филмску адаптацију књижевног дела. У овом случају, реч је о истоименом бестселеру Блејка Нелсона, чије је књижевно опредељење заправо слично Ван Сентовом. И Нелсон је аутор који брижно бележи америчку стварност, малолетничку деликвенцију, социопатско понашање оних који се још нису опростили од детињства, али ни закорачили у озбиљан свет одраслих. За разлику од књижевног предлошка, у којем је нарација дословно линеарна, у Ван Сентовој филмској верзији, она је скоковита, најчешће иреверзибилна, што је често коришћен редитељев поступак с којим постиже блискост са реалношћу у којој се и иначе све креће напред-назад.

У својим филмским причама о тинејџерским злочинима, па и у овој, Ван Сент никада није фокусиран на убиство – злочин сам по себи, већ на узроке и последице социопатског малолетничког понашања чије изворе проналази унутар саме америчке породице и америчког друштва пуног митова о „америчком сну”, успеху, породици, лепоти, демократичности, срећи... Истрајавајући упорно на оваквим причама о заблуделој америчкој омладини, Гас Ван Сент руши и разграђује митове, упире прстом у слабости друштва, могуће грешке и узроке невоља.

У филму „Парк Параноја” редитељ опет сарађује са младим натуршчицима (у овом случају шеснаестогодишњаци из Орегона), проналазећи у њиховој глумачкој невиности, њему потребну спонтаност и аутентичност. Први пут сарађује са славним директором фотографије Кристофером Крисом Дојлом (омиљени сниматељ Вонга Карваија), који у филму чак има и малу улогу. Дојлов допринос атмосфери „Парка Параноја” и његовим врхунским визуелно-уметничким дометима, огроман је, а свеопшти утисак о овом Ван Сентовом филму је такав да је штета пропустити га.