Кардинал Шенборн: Подржавамо православаце у Бечу

Када је пре неколико дана новинарима представљао свог цењеног госта, бечког надбискупа кардинала Кристофа Шенборна, његов домаћин београдски надбискуп Станислав Хочевар између осталог је рекао да су кардинал Шенборн и он вршњаци, рођени исте 1945. године, али да за разлику од надбискупа кардинали могу до осамдесете године живота да бирају и буду бирани за папу.

О томе да би управо бечки надбискуп могао бити биран за папу, писали су и поједини страни медији у време када је папа Фрањо најавио да би се могао повући с трона Светог Петра. Кардинал Шенборн потиче из старе, аристократске породице, припада реду доминиканаца, теолога Католичке цркве и ученик је Јозефа Рацингера, каснијег папе Бенедикта Шеснаестог.

У посету Београдској надбискупији и Србији дошао је поводом обележавања стогодишњице завршетка Првог светског рата. Разговор за „Политику” започели смо подсећањем на леп гест кардинала Шенборна, који је пре неколико година поклонио једну цркву која је припадала Бечкој надбискупији Српској православној цркви (СПЦ).

– Српска православна црква представља највећу православну заједницу у Бечу, а каже се и да је Беч трећи највећи српски град. Мени је веома важно да верници СПЦ могу да живе своју веру у Бечу јер се налазе у врло секуларном окружењу, па постоји опасност да ће изгубити своју веру. Срби у Бечу имали су две цркве и једну капелу, што је било мало. А ми, с друге стране, имамо превише храмова јер у многим деловима Беча број католика се драстично смањио. Не желимо да наше цркве уступимо да постану супермаркети или томе слично, већ желимо да остану цркве. Из тог разлога смо уступили неколико храмова другим, пре свега хришћанским заједницама. Желимо да хришћани добро сарађују једни с другима. То има везе и с тим што ислам сада представља велики изазов. Битно је за Аустрију да хришћански елемент остане снажан, јак и виталан у заједници. И зато ми је било изузетно важно да СПЦ има довољно могућности за своју пастирску мисију – каже кардинал Кристоф Шенборн.

Како додаје, односи међу хришћанским црквама у Аустрији, Бечу нарочито, изузетно су добри у чему истиче заслугу и свог претходника надбискупа Франца Кенинга. Он подсећа да је пре више од 50 година основана фондација „Про Орјенте”, с посебним циљем успостављања пријатељских односа с православним црквама.

– Чак смо направили малу публикацију, туристички водич кроз православни Беч с историјатом сваке православне цркве – додаје бечки надбискуп.

Секуларно окружење модерне Европе, оно које доводи до пада броја хришћана и удаљавања од хришћанских корена Старог континента, кардинал Шенборн, како каже, не види само као опасност за веру већ и као шансу за хришћанство.

– Хришћанство може умногоме да помогне секуларном друштву, дајући му стабилност која почива на традицији. Оно је, уствари, у основама тог друштва. Вера има много везе с традицијом, али она првенствено мора да буде лични однос, а изграђивање тог личног односа према вери је велики изазов за модерне Европљане. Сами верници морају да се потруде да формулишу језички изразе, свој однос према вери – каже наш саговорник.

Кардинал се осврнуо и на свеукупне односе две цркве, Католичке и православних, оцењујући да међу њима постоји велика блискост јер, како је истакао, имамо у суштини исту веру, слично црквено устројство, слично виђење светих тајни.

– Али, имамо историју која нас је раздвојила. Проблеми који постоје између нас су историјског, а не културолошког порекла. Читава столећа су допринела том раздвајању, али у последњих сто година тај смер се окренуо и све смо ближи једни другима. Срећом, то кретање је неповратан процес, не може да крене уназад. Понекад се појави неки камен спотицања и њих морамо да превазиђемо, али пут остаје у истом правцу. Мислим да су тренутне потешкоће које постоје унутар православља више везане за политичку ситуацију, а не начелно за верска питања. И зато сам сасвим сигуран да ће се проблеми унутар православних цркава решити и да неће бити штетни по односе наше две цркве – каже кардинал Шенборн.

Историјско наслеђе је бреме које не носе само цркве већ и њени верници. О томе како би требало неговати историјско сећање на Други светски рат овог маја огласила се и Католичка црква у Аустрији у вези с церемонијом у Блајбургу.

– Католичка црква у Аустрији се снажно залаже за то да у Блајбургу буде само верска комеморација. Али, то ће се десити тек када сви учесници буду спремни да се помоле за све жртве. Тек кад могу да саосећам с патњом онога који је с друге стране могу да превазиђем и своју душевну бол. Тај пут још мора да се пређе. Та повезаност историјског, политичког и верског врло је комплексна и то могу да кажем и из личног искуства јер припадам групи интерно расељених из Чехословачке. Нас три милиона којима је немачки био матерњи језик, протерани смо после Другог светског рата. Ја сам тада био дете, али они који су били погођени тиме осећали су много бола и тај бол може лако да се инструментализује у политичке сврхе. Доживео сам то у свом окружењу, да су потребне две генерације да би се дошло до објективног сагледавања ситуације. Данас можемо јако добро да разговарамо са Чесима, ми који смо из тих делова прогнани. Али требало је да прође 70 година за то – наглашава бечки надбискуп.