Стразбур више од 100 пута пресудио против Србије

Грађани Србије често не знају који је прави правни пут до Стразбура нити какве су њихове шансе да пред Европским судом за људска права (ЕСЉП) добију оно што им није пошло за руком пред домаћим правосуђем.

– Од укупно 1.631 представке, колико је током 2017. године отишло у Стразбур, свега је 26 прихваћено. Огроман број је одбачен и то је у великој мери резултат нашег непознавања и незнања, а понекад и размишљања да треба да се иде до Стразбура да бисмо одложили моменат сазнања да смо изгубили спор – навео је београдски адвокат Горан Петронијевић, говорећи о књизи колеге Марка Сладојевића „Србија и Европски суд за људска права”, која је недавно представљена у књижари издавача, „Службеног гласника”.

Као адвокат и правни саветник за људска права, заштиту личних података, право ЕУ и медијско право, Марко Сладојевић наглашава да би Србију и њене грађане рад Европског суда требало да интересује из више разлога.

– Као прво, рад овог суда финансирају и порески обвезници Србије. Буџет Европског суда за 2016. годину, на пример, износио је 71 милион евра, док је буџет Савета Европе за исту годину био 326 милиона евра. Оба буџета финансира 47 држава чланица Савета Европе, сразмерно броју становника и националном БДП-у (бруто друштвеном производу), што је у случају Србије те године износило 1.111.174 евра. Такође, значајно је да су, према подацима из 2016. године, од 679 запослених у Европском суду, њих 14 грађани Србије и имају њено држављанство – каже Сладојевић.

Од када је Србија ратификовала Конвенцију о заштити људских права и основних слобода, 2004. године, Европски суд је донео више од 100 пресуда против Републике Србије због кршења појединачних чланова конвенције, услед чега је наша држава имала обавезу да на име одштете плати више од 3,5 милиона евра само за период 2015–2016. године.

У неколико случајева установљено је да Србија није прекршила ниједан члан Конвенције, док се највећи број пресуда односи на кршење чланова који се баве заштитом права на правично суђење и права на неометано уживање имовине.

– Иако је уочљив тренд смањивања броја представки које долазе из Србије, према подацима Европског суда, само од 2014. до 2016. године том суду је поднето око 15.000 представки против Србије, што представља огроман притисак и на органе Републике Србије и на Европски суд. Услед ригорозних процедуралних правила која важе за подношење представки, већина њих се одбија након пријема, пре него што Европски суд уопште размотри предмет спора. Упркос томе, око 4.800 представки је у том периоду стигло до судских већа, а на чекању се до половине 2016. године налазило још 1.555 за које је требало утврдити да ли испуњавају процедуралне захтеве како би се и оне нашле на радним столовима судија и њихових сарадника – каже Сладојевић.

Београдски адвокат Новак Лукић указао је да ни многи правници немају јасну слику о раду суда у Стразбуру, али да ће анализе појединачних случајева допринети бољем разумевању идеје о успостављању наддржавног суда чије су одлуке обавезујуће за странке. Сладојевић је анализирао више од хиљаду пресуда ЕСЉП и нагласио да су због одлука овог суда у Србији промењени Закон о парничном поступку, Закон о кривичном поступку, Закон о прекршајима, Закон о општем управном поступку и донет је Закон о заштити права на суђење у разумном року.

– Спектар кршења људских права изузетно је велики и немогуће је предвидети све ситуације у којима би дошло до повреде Европске конвенције. Најчешће грађани и не знају која су њихова права, али треба такође да знају да пут до Стразбура није лак. Постоји пуно препрека да ваша представка буде прихваћена – наводи Сладојевић, који је студирао у Београду и Лајдену (Холандија), али је адвокатску каријеру наставио у Словенији.

Био је ангажован у неколико првостепених и жалбених судских поступака пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију у Хагу, укључујући и суђења Слободану Милошевићу и Радовану Караџићу. Саоснивач је и председник „Регионалне правне мреже”, невладине организације из Београда коју чине правни стручњаци из Србије, Хрватске, Словеније и Босне и Херцеговине.