Фолиранти су као бактерије

Редитељу Дејану Миладиновићуово је пролеће почело лепим успехом у Театру „Краљица Елизабета” у канадском граду Ванкуверу. Било је то његово ново бављење „Фиделиом”, једином Бетовеновом опером. Савремена поставка, па сцена и костими, све је то дело београдског уметника, а тамошњи угледни часопис „Ванкувер сан” својим читаоцима ову представу препоручује „гледати под обавезно” и, уз то, оштро перо апелује: Дајте нам више европски инспирисаних продукција а не јевтиних демоде представа Метрополитен опере.

Рођен у породици оперских уметника, Дејан Миладиновић је израстао у нашег водећег оперског редитеља. Много представа је досад урадио, а десетине на Западу, тамо преко мора (океана). Редитељ-путник, какав је он, свашта види и свашта чује – уживо. У стању је да прави компарације, слушајући тај оперски „глас” ми чујемо куда данас иде ова уметност... И тамо и овде.

Још једном сте освојили Америку, оперску. Где је тајна васег пута до њихове публике?

Колико је америчка публика размажена богатом, разноврсном и квалитетном понудом не треба наглашавати. Занимљиво је, међутим, да јој је укус двојан. Склони су конзервативним сценским концептима, али и ту очекују и цене оригиналне и маштовите нове детаље. Истовремено, одушевљено ће прихватити и потпуну иновацију, попут моје верзије „Фиделија”, али само ако им је смисао таквог концепта потпуно јасан и вештом редитељском руком до краја оправдан. Изгледа да сам у својих више од педесет тамошњих режија, међу којима су била најразноврснија оперска дела у најразноврснијим концептима, увек погађао ту праву меру па сам позиван поново. Но, посебно ми је мило што сам, осим публике, сличном „тајном”, како кажете, остварио дивну сарадњу са свим својим иностраним колегама. И то је, разуме се, и те како важно.

Можете ли нам то и дочарати неким лепим сликама из вашег аеричког оперског  „албума”?

Ево, славни сопран Рене Флеминг, на пример, памти и данас како је као веома млада први пут певала Татјану, у мојој режији „Оњегина” у Даласу, када сам, да би она подојила своју бебу, на пробама правио паузе после којих је још орније настављала рад. Са Геном Димитровом сам радио „Ђоконду” у Балтимору, где је велика певачица баш том приликом проглашена за почасног грађанина. На предаји кључева града држала ме је непрекидно за руку и говорила: „Тука да будеш, поред мене!” И нова тенорска звезда Метрополитен опере, Антони Дин Грифи са мном је тако здушно радио на улози Флорестана у „Фиделију” да је, иако оптерећен извесном бактерофобијом, због које стално носи рукавице и заштитне маске, на пробама дошао до тога да се ваља по прашњавом поду без икакве „заштите”, заборављајући своју фобију. То ми је, ипак, био највећи комплимент јер се такве ствари догађају само у аутентичном креативном сусрету правих уметника. И по таквим детаљима ми између себе добро знамо ко је прави, а ко – фолирант.       

На почетку каријере неки су вас већ означили као редитеља-превратника...?

(/slika2)Да, био сам превратник борећи се против конзервативних фолираната који су своју стваралачку немоћ и безидејност скривали иза флоскуле – „Ту ништа не сме да се мења”, па су диљем света поставке дела класичног репертоара изгледале исто. Доказ колико се са тиме нисам мирио јесте моја, још увек жива, поставка „Мадам Батерфлај” у београдској опери (из 1983) са елементима јапанске Но драме, која је настала из мог уметничког протеста јер нисам желео да будем редитељ-поштар, разносач наивних, сладуњавих разгледница Јапана. Сада сам у другој позицији да се борим против фолираната модерниста који се скривају иза флоскуле – „Ту све мора да се мења”, а да не знају ни зашто ни како. Таквима одговарам режијама попут мог новог концепта ”Мадам Батерфлај” у Мадленијануму (2007) - причом о компјутеризованом свету сајбер-гејше, или СФ опером „Хофманове приче” (2005) или футуристичком „Катарином Измајловом” (2006) или „Фиделиом” (2008) поред срушеног берлинског зида. Надам се, наиме, да ће такви моји редитељски приступи усмерити неке нове младе ствараоце на тежи пут пажљиво промишљеног модернизма, уместо лагодног пута јефтине сензације. Наравно, за сваку уметничку врсту опасно је када се фолиранти намноже, а још ако у одређеној културној средини задобију подршку и превласт – то постаје питање опстанка и те уметничке врсте и културе те средине. Још ако је та културна средина у транзицији, па се фолиранти призивају и стижу и са попрашеног репа европског и балканског оперског театра, онда ту нема ни речи о културној размени, прожимању идеја и уметничком развитку, него о ординарној трговини „рог за свећу”.

Какве путоказе имате за домаћу оперску сцену?

Само два. На једном пише „Уметничка храброст”, на другом „Професионално поштење”. Мимо њих вребају странпутице по којима лутају они који речене путоказе неће да прате, или они који у свом драматичном незнању и не могу да их прате.

И данас је опера много више у прошлости него у савременом добу. Како у једној уметности држати корак са временом у којем живиш?

Одговарајући сам себи на такво питања дошао сам до репертоарског профила који сам замислио као уметнички директор Мадленијанума, а какав сам желео да делом буде и у репертоарима београдске и новосадске опере док сам у њима бивао директор. То подразумева дела класичног репертоара у атрактивним сценским поставкама које у свим својим елементима комуницирају са временом у којем живимо, као и дела 20. и 21. века која у репертоару не треба да буду реткост. Само тако може да се оствари оно што и као редитељ и као директор осећам као свој надзадатак, нарочито у нашој средини.

А то је да се на оперске представе привуку, да актуелним изборним речником кажем: „неопредељени бирачи”, значи они који нису ни верни посетиоци опере, а ни љубитељи турбо фолка. Наравно, тај задатак је неостварив без помоћи медијаи зато се ја сваком позиву сваког новинара из сваког гласила радо одазивам, не зато што мени после 35 година рада треба некаква пажња и признање, него зато да се пажњи јавности препоручи привлачност света опере у којем смо некада били и у којем можемо бити компетитивни. 

Лане је свет прославио четири века опере. Будимо мало футуристи: можете ли да замислите њена будућа четири века?... Или иде у музеј?

плашим се да замислим будућа четири века човечанства уопште. Али, ако се оно за то време не врати на ниво кромањонца или не дође до нивоа тоталног brain washingа, верујем да ће и опера опстати. Свет је тако пажљиво вековима сачувао и усавршавао сва деструктивна људска достигнућа, да не би смео олако да се лиши ниједног племенитог и стваралачког, а опера то несумњиво јесте.