У фрагменту времена

Од нашег дописника

Пре шест годиналокалне салцбуршке власти одлучиле су да дају зелено светло изградњи Музеја модерне уметности на историјској локацији Мунхсберг, што је узнемирио локално становништво које, сем у индустријском предграђу, није желело да се у његовој сахер-торта рецептури изненада појави једно индустријско киндер јаје. У то време, сама помисао да би се на овом брду, иначе заштитном знаку града Салцбурга, раме уз рамеса тврђавом из једанаестог века и многобројним старим грађевинама, могао наћи весник модерног доба, изазвала је полемике које се до данас нису сасвим угасиле. Становницима Салцбурга је такорећи преко ноћи наметнута модерна стварност у виду бетонско-стакленог музејског комплекса који је истовремено збрисао један од најлепших градских кафеа са величанственим погледом на њихову блиставу,од 1997. Унеском заштићену, барокну бајку.

Да се ради само о пукој урбаној естетици, Музеј модерне уметности би се можда и с правом могао назвати злочином над „савршеним барокним архитектонским редом“ која влада овим градом. Боље речено – да се ради само о пукој урбаној естетици и конзервирању идиличне слике из прошлости, Салцбург никада не би добио прилику да постане један од најпожељнијих европских домаћина значајним савременим уметницима.

У утроби Музеја модерне уметности, у амбијенту који их грли својом сировом бетонском реалношћу, до 6. јула ове године изложена је селекција радова славних америчких уметника – Била Вајоле и Нен Хувер. Наслов изложбе, „Нека времена“ (Sometimes), има двојако значење: указује на фрагментарне радње издвојене из временског континуума типичне за Била Вајолу, а „понекад“ (написано као sometimes)односи се на фотографије и видео-инсталацијеНен Хувер које „нижукоцкице тренутка“. 

Нен Хувер, која живи и ствара у Берлину, била је ђак Нам Џун Пајка, а касније и његов наследник на катедри мултимедијалне уметностиуниверзитета у Диселдорфу. Иако се њена интересовања протежу од сликарства, перформанса, филма и видео-инсталација до скулптуре, Хуверованалази свој најинтензивнији уметнички изражај у фотографији. Њене фотографске радовеодликује паралелно представљање две временски/ просторно различите димензије истог мотива у композицијама у којимаџиновске кулисе и експерименти светлосним ефектима„гутају“ дезоријентисане људске прилике. Нен Хувер радо користи једноставне архитектонске елементе – врата и прозоре – за симболично наглашавање различитих етапа покрета у најчешће вештачки конструисаним срединама. Поред инсценираних бина, уметница често примењује природно светло чијим интензитетом (пригушавањем или појачавањем) изводи аутентичну сценографију. Слична метода употребљена је и у портретисању људи: индивидуалност фотографисаних прилика губи се у мноштву сенки у којима примарно постаје секундарно, а секундарно примарно. Не постоје ни време ни циљеви, не постоји данас ни јуче, тек нејасни тренуци у којимачовек постаје производоколности средине.

Мултимедијалне инсталације (једноканалне пројекције)Била Вајоле – Пролажење (1991), Информација (1973), Портрет светлости и врућине (1979), Површине сећања и менталне молитве (1977) и Содијумско испаравање (1979) – настале су комбинованим техникама брзог смењивања слика, фрагментирања и „празног хода“. У филму „Информација“, пародији на манипулативну природу савремених медија и на њихове често бесмислене програме „са поруком“, Вајола симулира „информације“ „снегом“, крчањем, расточеним људским обрисима, тонским сметњама, осцилограмима и пругама које прелазе преко екрана. За то време иде тема коју телевизијски спикер покушава да представи гледаоцима – „смех“. 

Кроз рад Била Вајоле стално се провлачи идеја „нематеријалног спокојства“, зен-будизма и метафизике. За разлику од Нен Хувер, Вајола је окренут варљивој природи улоге времена на наш живот и тренуцима „пре“ и „после“ преображаја стварностисветлом и покретом. Његов заштитни знак је симулација „промена“ у једном, мистички посматрано, статичном свету. У филму „Чот-ел Џерид. Портрет светлости и врућине“ уметник визуелно дочаравасимболичан свет у коме се нејасни обриси људи, саобраћаја и природе преплићу, стапају и поново растају, а овај ефекат постиже коришћењем природних феномена – фатаморгане, испаравања и пустињске прашине.