U fragmentu vremena

Od našeg dopisnika

Pre šest godinalokalne salcburške vlasti odlučile su da daju zeleno svetlo izgradnji Muzeja moderne umetnosti na istorijskoj lokaciji Munhsberg, što je uznemirio lokalno stanovništvo koje, sem u industrijskom predgrađu, nije želelo da se u njegovoj saher-torta recepturi iznenada pojavi jedno industrijsko kinder jaje. U to vreme, sama pomisao da bi se na ovom brdu, inače zaštitnom znaku grada Salcburga, rame uz ramesa tvrđavom iz jedanaestog veka i mnogobrojnim starim građevinama, mogao naći vesnik modernog doba, izazvala je polemike koje se do danas nisu sasvim ugasile. Stanovnicima Salcburga je takoreći preko noći nametnuta moderna stvarnost u vidu betonsko-staklenog muzejskog kompleksa koji je istovremeno zbrisao jedan od najlepših gradskih kafea sa veličanstvenim pogledom na njihovu blistavu,od 1997. Uneskom zaštićenu, baroknu bajku.

Da se radi samo o pukoj urbanoj estetici, Muzej moderne umetnosti bi se možda i s pravom mogao nazvati zločinom nad „savršenim baroknim arhitektonskim redom“ koja vlada ovim gradom. Bolje rečeno – da se radi samo o pukoj urbanoj estetici i konzerviranju idilične slike iz prošlosti, Salcburg nikada ne bi dobio priliku da postane jedan od najpoželjnijih evropskih domaćina značajnim savremenim umetnicima.

U utrobi Muzeja moderne umetnosti, u ambijentu koji ih grli svojom sirovom betonskom realnošću, do 6. jula ove godine izložena je selekcija radova slavnih američkih umetnika – Bila Vajole i Nen Huver. Naslov izložbe, „Neka vremena“ (Sometimes), ima dvojako značenje: ukazuje na fragmentarne radnje izdvojene iz vremenskog kontinuuma tipične za Bila Vajolu, a „ponekad“ (napisano kao sometimes)odnosi se na fotografije i video-instalacijeNen Huver koje „nižukockice trenutka“. 

Nen Huver, koja živi i stvara u Berlinu, bila je đak Nam Džun Pajka, a kasnije i njegov naslednik na katedri multimedijalne umetnostiuniverziteta u Diseldorfu. Iako se njena interesovanja protežu od slikarstva, performansa, filma i video-instalacija do skulpture, Huverovanalazi svoj najintenzivniji umetnički izražaj u fotografiji. Njene fotografske radoveodlikuje paralelno predstavljanje dve vremenski/ prostorno različite dimenzije istog motiva u kompozicijama u kojimadžinovske kulise i eksperimenti svetlosnim efektima„gutaju“ dezorijentisane ljudske prilike. Nen Huver rado koristi jednostavne arhitektonske elemente – vrata i prozore – za simbolično naglašavanje različitih etapa pokreta u najčešće veštački konstruisanim sredinama. Pored insceniranih bina, umetnica često primenjuje prirodno svetlo čijim intenzitetom (prigušavanjem ili pojačavanjem) izvodi autentičnu scenografiju. Slična metoda upotrebljena je i u portretisanju ljudi: individualnost fotografisanih prilika gubi se u mnoštvu senki u kojima primarno postaje sekundarno, a sekundarno primarno. Ne postoje ni vreme ni ciljevi, ne postoji danas ni juče, tek nejasni trenuci u kojimačovek postaje proizvodokolnosti sredine.

Multimedijalne instalacije (jednokanalne projekcije)Bila Vajole – Prolaženje (1991), Informacija (1973), Portret svetlosti i vrućine (1979), Površine sećanja i mentalne molitve (1977) i Sodijumsko isparavanje (1979) – nastale su kombinovanim tehnikama brzog smenjivanja slika, fragmentiranja i „praznog hoda“. U filmu „Informacija“, parodiji na manipulativnu prirodu savremenih medija i na njihove često besmislene programe „sa porukom“, Vajola simulira „informacije“ „snegom“, krčanjem, rastočenim ljudskim obrisima, tonskim smetnjama, oscilogramima i prugama koje prelaze preko ekrana. Za to vreme ide tema koju televizijski spiker pokušava da predstavi gledaocima – „smeh“. 

Kroz rad Bila Vajole stalno se provlači ideja „nematerijalnog spokojstva“, zen-budizma i metafizike. Za razliku od Nen Huver, Vajola je okrenut varljivoj prirodi uloge vremena na naš život i trenucima „pre“ i „posle“ preobražaja stvarnostisvetlom i pokretom. Njegov zaštitni znak je simulacija „promena“ u jednom, mistički posmatrano, statičnom svetu. U filmu „Čot-el Džerid. Portret svetlosti i vrućine“ umetnik vizuelno dočaravasimboličan svet u kome se nejasni obrisi ljudi, saobraćaja i prirode prepliću, stapaju i ponovo rastaju, a ovaj efekat postiže korišćenjem prirodnih fenomena – fatamorgane, isparavanja i pustinjske prašine.