Столеће које је потврдило велику одлуку

Прикључујемо се Краљевини Србији, која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу, не само нама, него и свим словенским, па и несловенским народима, који са нама живе.

Овако је на Великој народној скупштини, одржаној у Новом Саду 25. новембра 1918. године, своју кључну одлуку дефинисало 757 њених посланика из свих делова Бачке, Баната и Барање. Дан раније, на Великом народном збору у Руми, истоветан став заузели су и народни представници из свих делова Срема.

Била је то одлука која је означила крај једне и почетак друге, нове епохе и то јој даје огроман историјски значај. А, та једна реченица у коју је она сажета, није само дефиниција политичког става, она је заправо свеобухватан проглас о начелима која су у једном великом времену водила велике људе који су донели велику одлуку.

То су начела слободе, равноправности, заједништва и просперитета за све.

Вековна борба

Нису, међутим, та начела први пут дефинисана у новембру 1918. Она су вековима уназад била темељ истрајне борбе српског, али и не само српског, народа у Хабзбуршкој монархији за самобитност и будућност. Први, додуше привремени, формални облик она су добила 1848. године, у одлуци о формирању Српске Војводине на Мајској скупштини у Сремским Карловцима. Други, трајан, уобличен је пре тачно једног века у Новом Саду.

Управо због тога слобода која је тада засијала и није била само резултат победоносног хода српске војске, овенчане славом победника и праведника у највећем сукобу који је свет до тада видео. Не, њена величанствена победа је само створила политичке услове за демократску сублимацију једне друге вековне борбе, такође плаћене великим жртвама и страдањима – борбе чији симбол је био, и остао, Светозар Милетић.

Данас, када обележавамо стогодишњицу одлуке о присаједињењу, за мене кључно питање гласи: Да ли је век који је у међувремену минуо потврдио исправност и, што је још важније, остварење начела која су у њој сажета?

Живот je најбоља потврда

Слобода која је тада извојевана је у новим, не мање бурним историјским менама пролазила кроз огромна искушења, али је – сачувана. Не само као идеал већ као реалан оквир у којем могу да се остваре и сва друга узвишена начела – цивилизацијска и модерна и по својој форми и по суштини.

Искушења није било лишено ни начело заједништва. Много је дезинтеграционих сила покушавало да Војводину одвоји од других делова Србије, али се показало да је све то било узалуд. Чврсто срасла са својом матицом она и даље постоји и у будућност гледа као неодвојиви део Републике Србије.

Начело равноправности је апсолутно потврђено у складу и пуном поштовању националних, конфесионалних и културолошких различитости које у Војводини битишу и данас. Тај склад је парадигма која може да служи као узор и далеко изван наших граница и богатство које ћемо, пажљиво и посвећено, чувати и у времену које долази.

Из преплитања свих тих начела је, природно, проистекло и остварење начела просперитета за све и то у свим областима друштвеног живота. Управо у Србији, Војводина је своју индустрију и пољопривреду издигла на некада незамисливо висок ниво. Новосадски универзитет је постао образовна институција релевантна у глобалним оквирима. Наши научни институти се равноправно мере са свима било где у свету. Наши уметници достижу и премашују највише међународне критеријуме – наши спортисти широм планете остварују изузетне резултате... И сви под једном заставом коју Лаза Костић давно помиње и којој пева.

Због свега тога наша будућност и јесте у слободи, миру, равноправности, заједништву и економском развоју. Прави узори како се за све то бори и како се све то чува су управо они који су, пре тачно сто година, донели одлуку о присаједињењу.

Зато њихово велико дело и јесте путоказ који веома снажно усмерава Војводину према начелима, наизглед старим сто година, и данас веома савременим.

*председник покрајинске владе