Нико у Европи не жели да буде Балкан

Европске интеграције имају озбиљан проблем. На једној страни Европска унија никако не успева да реши своје унутрашње проблеме, реформише се и постане ефикасна интеграција. На другој страни, процес проширења озбиљно је „закочен” и постоје још неке европске државе чији је пријем у Унију велика непознаница. У разговору с проф. др Драганом Симеуновићем откривамо зашто је у ЕУ присутан тако снажан отпор да комплетан простор Балкана постане део европске породице држава.

Док се све чешће помиње нови конфликт на Балкану, Балкан се на Западу, пре свега у земљама ЕУ, час својата, а час одбацује? Осим тога, границе онога што се назива Балканом стално се померају у европском речнику?

Одвојеност и спојеност Европе са Балканом манифестује се већ у коришћењу тог назива и из њега изведеног придева. Колико год да је неспорно да је Балкан, географски узев, саставни део Европе, неспорно је и то да се назив Балкан и придев балкански, као и друге из њега изрођене речи, попут израза балканизација, у остатку Европе користе са пејоративним призвуком. Погрдност назива Балкан је толика да нико неће да буде Балкан, називајући притом друге, обично оне јужније од себе, Балканцима. Тако ми користимо тај израз за Бугаре, Хрвати за нас, Словенци за Хрвате и све јужно од њих, Аустријанци за Словенце, а Немци за Аустријанце. Чак и у самој Немачкој може се чути за део Немаца, конкретно за Баварце, да су Балканци. Идући трагом пејорације суседа, може се закључити да Балкан почиње (или се завршава) у Минхену.

Тај, наводно турски, назив за бугарску планину, који се временом протегао на цео регион, асоцира на нешто заостало у односу на оног ко га користи, сирово и конфликтно. Не улазећи у степен оправданости тога и количину наше кривице за то, сматрам да је данас много оправданије користити за означавање тог дела Европе израз југоисточна Европа, не само зато што је прецизнији, већ и зато што се његовим коришћењем аутоматски потврђује да смо Европа, док израз Балкан увек звучи као нешто одвојено од Европе или њој прикрпљено попут неуређеног задњег дворишта. Уистину, израз југоисточна Европа деценијама је био и остао непопуларан из разлога што га је обилато користио Хитлеров режим, што данас свакако да не може бити препрека за његово стандардно официјелно коришћење.

Нас много више иритира то што, чак и у 21. веку, назив Балкан указује на подвојеност, различитост и уопште другост у односу на Европу?

Другост је видна већ у томе што је Европа самодоживљена целина, док је Балкан за њу пут, пролаз ка истоку, бар онолико колико је Истоку пролаз ка Западу. Ту се рађа проблем, јер је судбина свих пролаза да су свачији, односно да свако мисли да има право на њих и њихову употребу, а да притом нема никакву обавезу, па су зато пролази често упрљани, на разне начине уназађени простори.

То, у случају западног Балкана, отвара више питања. Прво, ако је Балкан погрдна реч и ако се тежи укључивању целог Балкана у Европску унију, зашто се та реч у савременој европској политичкој терминологији употребљава само за скуп држава названих западни Балкан? Онога кога хоћемо да венчамо не називамо ружним именима. Друго, да ли западни Балкан случајно или намерно чине само оне земље у којима постоји муслиманска већина или знатна мањина? Значи ли то да су у очима Европе муслимани још „балканскији” од осталих житеља Балкана и рађа ли то прикривену дистанцу хришћанске Европе према муслиманима? Већ по својој застави, Европска унија је видно хришћанска заједница. И треће, зашто се за оно што се назива западни Балкан не користи (бар модификован) израз југоисточна Европа, чак ни од стране твораца тог термина? Ако се изразом западни Балкан хтела нагласити различитост од остатка не само Европе, већ и од остатка југоисточне Европе, онда уз различитост морамо мислити и на сличност.

Шта је последица сталног пренаглашавања различитости овог региона у односу на остатак Европе?

Различитост рађа не само интересовање, већ и подозрење, које је мајка предрасуда. Што је већи перцепциони акценат на различитост, већа је и свест о непознавању, што рађа природан страх од непознатог као могуће опасног по нас. Стога, кога се плашимо – њега и мрзимо. Сличност, пак, имплицира блискост и љубав. Заправо, човек је биће страха, колико је и биће љубави. Цео људски живот прође између бројних страховања и жудње за љубављу. Ипак, више је у нама страха него стицаја љубави. Са страхом се рађамо, са разним страховима се непрекидно боримо и на крају умиремо са страхом од смрти. Један од разлога за то је што и ми, као и сви други Европљани, превише мислимо и причамо о различитости, а премало о сличности и блискости. Углавном не трагамо за сличностима код других које ће учинити да нам буду прихватљивији, а тиме да и ми профитирамо ако будемо једни другима ближи, јер такво стање подразумева веће одсуство мржње и страха него релација са неким, доживљеним као веома различитим и непознатим. Само близина рађа љубав, и ње зато и нема довољно у Европи, као ни код нас, јер нема ни истинске блискости међу људима.

Социјална љубав, или бар одсуство мржње, најважнији је предуслов за успостављање мира као највеће вредности сваког људског друштва, што значи и Европе данас. Та врста љубави мора се пројектовати и градити, што данас ником у Европи, а не само на Балкану, не пада на памет. Сви се задовољавају причом о толеранцији.

Европа често, па и данас, упире прстом ка Балкану као историјски потврђеном и будућем сталном рушиоцу мира?

Све земље Балкана су бар декларативно за мир. Ако је мир наш избор, онда тај избор треба да буде и доказ наше слободе. Европа греши кад нам стално намеће свој избор као наш, третирајући балканске народе као незреле, што нас у крајњем чини неслободним. Управо на такав начин, попут посесивног родитеља, она не дозвољава Балкану да одрасте, налазећи међу њеним народима и сталне миљенике и сталне кривце, што није добро ни за Балкан ни за Европу. Први услов досегнутости слободе народа на Балкану је објективно постојање више могућности између којих се може вршити избор. Зато је опасно кад нам Европа туторише и сужава избор могућности, јер ако све своди само на једну, ма коју могућност избора, онда то није избор. Следећи услов је да имамо свест и знање о тим могућностима, и ту смо ми сви на Балкану слаби. Разлог за то није само у митској свести, већ у општем недостатку знања и свесној несистематичности у регулацији конфликата. Трећи услов и доказ слободе балканских народа био би да самостално бирамо пријатеље и мир као најбољу од свих постојећих могућности.

Избор рата увек је био и остаје погрешан. Иза тога логично долази остварење одабраног, али оно што не само Балканцима, већ и многим другима стоји на путу до личне и колективне слободе јесте акразија. Реч акратес на старогрчком значи слабић, неостварен човек. Дакле, и кад балкански народи изаберу најбољу могућност, у овом случају мир са суседима и уопште другим земљама и народима, а немају ни снаге ни довољно воље да то спроведу у дело, то нас мање чини људима у пуном смислу те речи и удаљава од нашег добра.

Када процењујете да ће Балкан постати, и да ли ће уопште постати, пуноправни део Европске уније, а тиме дефинитивно и Европе?

Нема сумње да Балкан, односно западни Балкан, може бити пуноправни и што је важније равноправни део Европе каквој тежимо тек када буде био слободан од заосталости, мржње и наше и туђе, и од зависти према ближњима. Али, Европа данас није онаква какву желимо и каквом се представља, као „хришћански несебична”. Она је, насупрот томе, најатеизиранији континент, бастион егоистичког индивуализма, материјалистички рај без великих могућности да очува своје духовне вредности као систем. Зато судбина мира у Европи не зависи толико од мира на Балкану колико се наглашава, већ далеко више од непревладане људске природе у коју је уткано зло које се може обуздати моралом и религијом, мада за сада нема доказа да се помоћу њих може и трајно победити. Ни тако племенита религија као што је хришћанство, уз то још „европска”, није искоренила из људи бар два зла – агресивност и похлепу, а оне рађају ратове. А ако је Европа све мање религиозна, а све више тек формално морална, морамо се запитати да ли ће та чињеница утицати на исход наше тежње ка миру.

Постоји ли начин да се на Балкану, и уопште у Европи, обезбеди трајан мир?

Један од древних мислилаца записао је да Бог Мира од свега највише не воли правдање. Зато у међусуседским западнобалканским, или бар у европско-западнобалканским односима, не треба инсистирати на правдању, већ на признавању, праштању и узајамном уважавању. То би могао бити пут до мира и равноправности и на Балкану и у Европи у целини, дакле са Балканом. Јер, ако Балкан није Европа, како би он онда могао да јој ремети или одржава мир.

У овим данима у којима се све чешће помиње рат, никад нам више није требао мир него сада, да најзад, са Европом или без ње, дођемо до неког свог добра о коме сањамо генерацијама.