Niko u Evropi ne želi da bude Balkan

Evropske integracije imaju ozbiljan problem. Na jednoj strani Evropska unija nikako ne uspeva da reši svoje unutrašnje probleme, reformiše se i postane efikasna integracija. Na drugoj strani, proces proširenja ozbiljno je „zakočen” i postoje još neke evropske države čiji je prijem u Uniju velika nepoznanica. U razgovoru s prof. dr Draganom Simeunovićem otkrivamo zašto je u EU prisutan tako snažan otpor da kompletan prostor Balkana postane deo evropske porodice država.

Dok se sve češće pominje novi konflikt na Balkanu, Balkan se na Zapadu, pre svega u zemljama EU, čas svojata, a čas odbacuje? Osim toga, granice onoga što se naziva Balkanom stalno se pomeraju u evropskom rečniku?

Odvojenost i spojenost Evrope sa Balkanom manifestuje se već u korišćenju tog naziva i iz njega izvedenog prideva. Koliko god da je nesporno da je Balkan, geografski uzev, sastavni deo Evrope, nesporno je i to da se naziv Balkan i pridev balkanski, kao i druge iz njega izrođene reči, poput izraza balkanizacija, u ostatku Evrope koriste sa pejorativnim prizvukom. Pogrdnost naziva Balkan je tolika da niko neće da bude Balkan, nazivajući pritom druge, obično one južnije od sebe, Balkancima. Tako mi koristimo taj izraz za Bugare, Hrvati za nas, Slovenci za Hrvate i sve južno od njih, Austrijanci za Slovence, a Nemci za Austrijance. Čak i u samoj Nemačkoj može se čuti za deo Nemaca, konkretno za Bavarce, da su Balkanci. Idući tragom pejoracije suseda, može se zaključiti da Balkan počinje (ili se završava) u Minhenu.

Taj, navodno turski, naziv za bugarsku planinu, koji se vremenom protegao na ceo region, asocira na nešto zaostalo u odnosu na onog ko ga koristi, sirovo i konfliktno. Ne ulazeći u stepen opravdanosti toga i količinu naše krivice za to, smatram da je danas mnogo opravdanije koristiti za označavanje tog dela Evrope izraz jugoistočna Evropa, ne samo zato što je precizniji, već i zato što se njegovim korišćenjem automatski potvrđuje da smo Evropa, dok izraz Balkan uvek zvuči kao nešto odvojeno od Evrope ili njoj prikrpljeno poput neuređenog zadnjeg dvorišta. Uistinu, izraz jugoistočna Evropa decenijama je bio i ostao nepopularan iz razloga što ga je obilato koristio Hitlerov režim, što danas svakako da ne može biti prepreka za njegovo standardno oficijelno korišćenje.

Nas mnogo više iritira to što, čak i u 21. veku, naziv Balkan ukazuje na podvojenost, različitost i uopšte drugost u odnosu na Evropu?

Drugost je vidna već u tome što je Evropa samodoživljena celina, dok je Balkan za nju put, prolaz ka istoku, bar onoliko koliko je Istoku prolaz ka Zapadu. Tu se rađa problem, jer je sudbina svih prolaza da su svačiji, odnosno da svako misli da ima pravo na njih i njihovu upotrebu, a da pritom nema nikakvu obavezu, pa su zato prolazi često uprljani, na razne načine unazađeni prostori.

To, u slučaju zapadnog Balkana, otvara više pitanja. Prvo, ako je Balkan pogrdna reč i ako se teži uključivanju celog Balkana u Evropsku uniju, zašto se ta reč u savremenoj evropskoj političkoj terminologiji upotrebljava samo za skup država nazvanih zapadni Balkan? Onoga koga hoćemo da venčamo ne nazivamo ružnim imenima. Drugo, da li zapadni Balkan slučajno ili namerno čine samo one zemlje u kojima postoji muslimanska većina ili znatna manjina? Znači li to da su u očima Evrope muslimani još „balkanskiji” od ostalih žitelja Balkana i rađa li to prikrivenu distancu hrišćanske Evrope prema muslimanima? Već po svojoj zastavi, Evropska unija je vidno hrišćanska zajednica. I treće, zašto se za ono što se naziva zapadni Balkan ne koristi (bar modifikovan) izraz jugoistočna Evropa, čak ni od strane tvoraca tog termina? Ako se izrazom zapadni Balkan htela naglasiti različitost od ostatka ne samo Evrope, već i od ostatka jugoistočne Evrope, onda uz različitost moramo misliti i na sličnost.

Šta je posledica stalnog prenaglašavanja različitosti ovog regiona u odnosu na ostatak Evrope?

Različitost rađa ne samo interesovanje, već i podozrenje, koje je majka predrasuda. Što je veći percepcioni akcenat na različitost, veća je i svest o nepoznavanju, što rađa prirodan strah od nepoznatog kao moguće opasnog po nas. Stoga, koga se plašimo – njega i mrzimo. Sličnost, pak, implicira bliskost i ljubav. Zapravo, čovek je biće straha, koliko je i biće ljubavi. Ceo ljudski život prođe između brojnih strahovanja i žudnje za ljubavlju. Ipak, više je u nama straha nego sticaja ljubavi. Sa strahom se rađamo, sa raznim strahovima se neprekidno borimo i na kraju umiremo sa strahom od smrti. Jedan od razloga za to je što i mi, kao i svi drugi Evropljani, previše mislimo i pričamo o različitosti, a premalo o sličnosti i bliskosti. Uglavnom ne tragamo za sličnostima kod drugih koje će učiniti da nam budu prihvatljiviji, a time da i mi profitiramo ako budemo jedni drugima bliži, jer takvo stanje podrazumeva veće odsustvo mržnje i straha nego relacija sa nekim, doživljenim kao veoma različitim i nepoznatim. Samo blizina rađa ljubav, i nje zato i nema dovoljno u Evropi, kao ni kod nas, jer nema ni istinske bliskosti među ljudima.

Socijalna ljubav, ili bar odsustvo mržnje, najvažniji je preduslov za uspostavljanje mira kao najveće vrednosti svakog ljudskog društva, što znači i Evrope danas. Ta vrsta ljubavi mora se projektovati i graditi, što danas nikom u Evropi, a ne samo na Balkanu, ne pada na pamet. Svi se zadovoljavaju pričom o toleranciji.

Evropa često, pa i danas, upire prstom ka Balkanu kao istorijski potvrđenom i budućem stalnom rušiocu mira?

Sve zemlje Balkana su bar deklarativno za mir. Ako je mir naš izbor, onda taj izbor treba da bude i dokaz naše slobode. Evropa greši kad nam stalno nameće svoj izbor kao naš, tretirajući balkanske narode kao nezrele, što nas u krajnjem čini neslobodnim. Upravo na takav način, poput posesivnog roditelja, ona ne dozvoljava Balkanu da odraste, nalazeći među njenim narodima i stalne miljenike i stalne krivce, što nije dobro ni za Balkan ni za Evropu. Prvi uslov dosegnutosti slobode naroda na Balkanu je objektivno postojanje više mogućnosti između kojih se može vršiti izbor. Zato je opasno kad nam Evropa tutoriše i sužava izbor mogućnosti, jer ako sve svodi samo na jednu, ma koju mogućnost izbora, onda to nije izbor. Sledeći uslov je da imamo svest i znanje o tim mogućnostima, i tu smo mi svi na Balkanu slabi. Razlog za to nije samo u mitskoj svesti, već u opštem nedostatku znanja i svesnoj nesistematičnosti u regulaciji konflikata. Treći uslov i dokaz slobode balkanskih naroda bio bi da samostalno biramo prijatelje i mir kao najbolju od svih postojećih mogućnosti.

Izbor rata uvek je bio i ostaje pogrešan. Iza toga logično dolazi ostvarenje odabranog, ali ono što ne samo Balkancima, već i mnogim drugima stoji na putu do lične i kolektivne slobode jeste akrazija. Reč akrates na starogrčkom znači slabić, neostvaren čovek. Dakle, i kad balkanski narodi izaberu najbolju mogućnost, u ovom slučaju mir sa susedima i uopšte drugim zemljama i narodima, a nemaju ni snage ni dovoljno volje da to sprovedu u delo, to nas manje čini ljudima u punom smislu te reči i udaljava od našeg dobra.

Kada procenjujete da će Balkan postati, i da li će uopšte postati, punopravni deo Evropske unije, a time definitivno i Evrope?

Nema sumnje da Balkan, odnosno zapadni Balkan, može biti punopravni i što je važnije ravnopravni deo Evrope kakvoj težimo tek kada bude bio slobodan od zaostalosti, mržnje i naše i tuđe, i od zavisti prema bližnjima. Ali, Evropa danas nije onakva kakvu želimo i kakvom se predstavlja, kao „hrišćanski nesebična”. Ona je, nasuprot tome, najateiziraniji kontinent, bastion egoističkog indivualizma, materijalistički raj bez velikih mogućnosti da očuva svoje duhovne vrednosti kao sistem. Zato sudbina mira u Evropi ne zavisi toliko od mira na Balkanu koliko se naglašava, već daleko više od neprevladane ljudske prirode u koju je utkano zlo koje se može obuzdati moralom i religijom, mada za sada nema dokaza da se pomoću njih može i trajno pobediti. Ni tako plemenita religija kao što je hrišćanstvo, uz to još „evropska”, nije iskorenila iz ljudi bar dva zla – agresivnost i pohlepu, a one rađaju ratove. A ako je Evropa sve manje religiozna, a sve više tek formalno moralna, moramo se zapitati da li će ta činjenica uticati na ishod naše težnje ka miru.

Postoji li način da se na Balkanu, i uopšte u Evropi, obezbedi trajan mir?

Jedan od drevnih mislilaca zapisao je da Bog Mira od svega najviše ne voli pravdanje. Zato u međususedskim zapadnobalkanskim, ili bar u evropsko-zapadnobalkanskim odnosima, ne treba insistirati na pravdanju, već na priznavanju, praštanju i uzajamnom uvažavanju. To bi mogao biti put do mira i ravnopravnosti i na Balkanu i u Evropi u celini, dakle sa Balkanom. Jer, ako Balkan nije Evropa, kako bi on onda mogao da joj remeti ili održava mir.

U ovim danima u kojima se sve češće pominje rat, nikad nam više nije trebao mir nego sada, da najzad, sa Evropom ili bez nje, dođemo do nekog svog dobra o kome sanjamo generacijama.