Ако ти јаве: умро сам

Када су хладне кише наставиле да падају и убиле пролеће, било је то као да је млада особа умрла без разлога..., писао је у „Покретном празнику” Ернест Хемингвеј, слутећи колико је несклада и чак нелогичности у поређењу младости и прекида живота. Још се непримеренијим чини разговор о тако тешком поводу са најмлађима. Како су се наши песници, пишући за најмлађе, односили према најтежој и највећој егзистенцијалној теми смрти студиозно је објаснио Владимир Вукомановић Растегорац (1986), песник и доцент на Учитељском факултету у Београду, у уводу антологијског избора песама о смрти за децу и младе од 1856. до 2014. године, названом „Ако ти јаве: умро сам”. Ово несвакидашње издање објавио је Дом културе Студентски град.

Поред тога што је овом феномену, у опширном уводу, пришао са културолошког и социолошког становишта, али и са психолошке, филозофске, књижевно-историјске и методичке позиције, показавши како се на основу смене друштвених вредности и однос према смрти мењао, Владимир Вукомановић Растегорац је посвећивањем пажње овом питању заправо показао да се помислима о смрти емпатија код човека развија од најмлађег узраста. Он је такође анализирао и околности у којима је тема смрти изопштена у новом добу, у култури среће. Ово је запажање уочљиво и у Бодријаровој „Симболичкој размени”, где је страх од смрти објашњен дугом традицијом изопштавања мртвих и раскида симболичке размене са њима. Смрт од фигуре косача постаје унутарњи човеков пакао. Како је тај ужас коначности објашњен младој особи кроз уметнички језик и метафору, питање је са којим се суочава аутор на страницама књиге „Ако ти јаве: умро сам”.

За разлику од ранијих епоха, када деци није признавана достојност да приступе темама одраслих, Растегорац указује на суптилне начине на које песници српскога језика, почев од 19. века, најмлађе заправо полако уводе у реалност, приступајући певању о смрти са моралистичког, емпатијског и хумористичког концепта.

У избору приређивача нашла се поезија свештеника Јована Сундечића (1825–1900), учитеља Ђорђа Рајковића (1825–1886) и Петра Деспотовића (1847–1917), Јована Јовановића Змаја, Десанке Максимовић, Бранка Ћопића, Григора Витеза, Душана Радовића, Добрице Ерића, Душка Трифуновића, Раше Попова, Мирослава Антића, Гордане Брајовић, Љубивоја Ршумовића, Владимира Андрића, Рајка Петрова Нога, Пере Зупца, Моше Одаловића....

Могуће је констатовати континуитет певања о смрти у српској књижевности за децу и младе, како примећује приређивач овог поетског избора, али на песничкој маргини.

„На почецима српске поезије за децу, песници ће више говорити о смрти типских карактера, који отеловљују поједине мане или пороке... Тада ће бити учесталији говор о смрти ликова који припадају библијском и, уже, новозаветном кругу. У другој половини 20. века, више ће се певати о смрти ликова који воде порекло из света фикције, везаних за народну бајку или вестерн филмове”, објашњава Владимир Вукомановић Растегорац, издвајајући тугу и понос као доминантне емоције ових песама.

Као почетак модерне српске дечје поезије Растегорац наводи песме Душана Радовића, а његову „Тужну песму”, о чудној старој госпођи Клари и њених шест белих мачака, као једну од највише тумачених дечјих песама са мотивом смрти. По суду приређивача, збирка Милована Данојлића „Како спавају трамваји” обележила је другу половину 20. века.

На примеру песништва Љубивоја Ршумовића приређивач објашњава тематизовање смрти у хумористичком кључу, али у случају стваралаштва Владимира Андрића, које је читаво обележено аутентичним хумором, као изузетке издваја песме које „у оквиру емпатијског модела тематизују смрт”– „Мој деда” и „Моја нана”...

У уводном тексту аутор објашњава и личне подстицаје за настанак овог избора. Као асистент на Учитељском факултету у Београду посматрао је припреме за часове и разговоре студената са децом у вртићима и нижим разредима основне школе. Пример дечака коме је преминула две године старија сестрица, његова потреба да о њој говори и понашање друге деце, која су се трудила да схвате његов губитак, навели су га, како пише, да се озбиљније посвети овој теми. Као други импулс Вукомановић Растегорац наводи смрт блиске особе у породици, после чега је написао поему „Бајка о смрти”. Поему је илустровала Јана Растегорац Вукомановић, а објавио је „Мали врт” 2016. године.

Позивајући се на Бернхарда Таурека, који је у огледу о иконолошкој модернизацији наше комуникације са смрћу приметио да сваки исказ о смрти нужно прелази у метафору, будући да нешто потпуно непознато треба именовати познатим, аутор закључује да се онда сваки говор о смрти заправо користи другостепеним, песничким језиком.