Ратна голгота сарајевских Срба

Од нашег сталног дописника
Бањалука, 9. маја – На списку Удружења несталих лица сарајевско–романијске регије налазе се 842 имена Срба, којима се замео траг у рату. Удружење, објашњава за наш лист његов председник Милан Мандић, не води евиденцију погинулих и убијених сарајевских Срба, којих је до сада регистровано око пет и по хиљада. Истина, ова бројка је много већа од оне којом, за сада, барата Министарство унутрашњих послове Републике Српске које је прикупило комплетне податке (име, презиме, матични број, адреса, место и начин страдања...) за више од 3.200 Срба страдалих на подручју Сарајева. „У Сарајеву је почињен стравичан злочин над Србима, а осмишљен је, као и њихово прикривање, у тадашњим највишим органима власти. Навешћу један од примера, који потврђују ову тезу. Иако је Комисија за људска права Уставног суда Босне и Херцеговине обавезала Владу Федерација БиХ да породицама несталих Срба достави све податке о њиховим сродницима, она то никада није учинила, нити је против одговорних лица у њој, у складу са законом, покренут кривични поступак”, наводи Милан Мандић.

Осим тога, додао је он, некадашњи премијери Федерација БиХ Аднан Терзић и Ахмет Хаџипашић јавно су говорили да за 6.500 станова у Сарајеву нису поднесени захтеви за враћање имовине. „Питам се где су ти станари и због чега нису поднели захтеве за поврат своје имовине? Не тврдим да су сви ти Срби побијени и нестали, али, док се не уверим у супротно, имам довољно разлога да верујем да се тако нешто десило. Уосталом, посмртни остаци Срба одведених из својих кућа и станова у Сарајеву проналажени су у Зеници, Високом, Какњу, Маглају... а да нам никад није речено како су доспели тамо”, наглашава Мандић и као главног креатора прикривања злочина над Србима именује некадашњег председника федералне Комисије за нестала лица Амора Машовића.

Податке о страдању Срба и масовним гробницама достављали су му и поједини Бошњаци, али су то – страхујући за своју безбедност – чинили тајно. „Међутим, после потписивања Дејтонског споразума, сва бошњачка политичка, полицијска, судска и тужилачка елита се ангажовала на сакривању ратних злочина. Такви су примери масовна гробница под фонтаном у насељу Добриња II и школи ’Симон Боливар’. Ипак, до сада је пронађено око 500 тела несталих Срба и непобитно је утврђено да су већини тих несрећника поломљене кости, што значи да су пре смрти били жртве свирепог насиља”, образлаже Мандић.

Удружење несталих лица сарајевско–романијске регије сарађује са неколико сродних бошњачких и хрватских удружења. „Са већином невладиних организација, како у Републици Српској, тако и у Федерацији БиХ, немамо никакву сарадњу, јер су оне, углавном, политизоване. Моји сарадници и ја никада нећемо дозволити да нас неко користи у дневнополитичке сврхе. Ми се боримо за права породица које заступамо и којима и ја припадам, јер је на списку несталих и мој отац Божо који је одведен из своје куће и до данас му нисам нашао посмртне остатке”, категоричан је наш сабеседник.

Он и његова породица су, објашњава, као и хиљаде сарајевских Срба у рату, прошли праву голготу: „Отац је нестао, а мајка Обренија је прошла кроз два логора у којима је, захваљујући мом школском другу Омеру Купусу, нису злостављали. Брат Љубомир је, нажалост, био лошије среће. Из логора, у којима је провео три године, изашао је са више поломљених него целих костију. Ја сам, као борац Војске Републике Српске, два пута рањаван. Укупно, у рату је погинуло или зверски убијено 38 чланова моје уже и шире породице. Упркос томе, данас са супругом и три сина живим у колективном алтернативном смештају.„

Без обзира на све то, Милан Мандић се не одриче ни Сарајева, ни своје имовине у Сарајеву, ни својих пријатеља у овом граду. „Истина, у свој град не могу да се вратим, иако ми је, барем на папиру, враћена имовина”, казује он. „Међутим, од наших кућа су остали само темељи, зарасли у коров и жбуње. Средстава да обновимо немамо, а нико неће да нам помогне. За то кривим и себе, јер нисам послушао оне који су ми сугерисали да још није време за оно што покушавам да докажем – да је над сарајевским Србима учињен злочин невиђених размера. Можда сам крив и због тога што нисам дозволио политичарима да злоупотребе удружење, које ради потпуно волонтерски у канцеларији коју нам је дала Скупштина града Источно Сарајево.”

Подсећајући да је свој патриотизам и припадност српском народу доказао у рату, Мандић истиче и ово: „Одавно говорим да сваки народ у БиХ треба прво да рашчисти сам са собом, до добро промисли о свему што нам се десило и да најпре одговори на питање у чијој нам је кухињи спремљено оно што нам се догодило. Када то схватимо онда ћемо се лако договорити како да наставимо нормално да живимо једни поред других, ако већ не можемо да живимо заједно. Схватићемо и то да невиним жртвама, као што су деца, треба да подигнемо један споменик, а не да свако диже обележје својој деци. Јер, каква је разлика између једноипогодишњег Милуна Тешановића, закланог у селу Љута код Калиновика, и његовог вршњака погинулог од гранате на Алипашином пољу у Сарајеву? Обојица су жртве лудости на коју су старији били нахушкани.”