Последњи шамар у Паризу

Понижавање Србије на обележавању стогодишњице примирја у Првом светском рату снажно је одјекнуло у јавности. Велики рат је и данас, како се показало, жива и осетљива тема, једно од „места сећања” која улазе у основе српског националног идентитета.

Чуђење и затеченост српског јавног мњења открили су, међутим, још једну важну чињеницу. После свега што су им Француска и остале земље Запада учинили у последње три деценије, Срби су ипак очекивали другачији однос. Они и данас осећају потребу да им Запад, као врховни морални и историјски жрец, призна и потврди њихове подвиге и жртве. Како се стално и изнова потврђује, Срби и даље живе у свету снова и илузија. Та ирационална неспособност да се политика земаља Запада према њима сагледа мирно, разумно и објективно, представља главни узрок не само понижења него и несрећа које су ова земља и народ претрпели у 20. веку.

Данас смо, како се види, ушли у завршну, леталну фазу ове самоубилачке заслепљености. Спремни смо да, због „евроинтеграција”, пустих обећања и тапшања по рамену, преко 120.000 својих сународника, своју Свету земљу и најдрагоценије успомене, предамо на милост и немилост Макрона, Меркелове, Трампа, Тачија, Харадинаја, Раме и њихове заједничке творевине – „велике Албаније”. Прецизности и правде ради, рецимо да наш председник и влада хоће да се с Косовом и „великом Албанијом” „разграниче” и да им, са територијама јужно од Ибра, предају око 70.000 наших грађана и све наше највеће светиње – Пећку патријаршију, Високе Дечане, Богородицу Љевишку, Грачаницу…

Како протумачити то што председник Србије, после свега, изјављује да ће председник Француске у Београду бити дочекан „величанствено”? Зашто је дошао на овај скуп, упркос заставама Косова у Нотр Даму и зашто га није напустио када је у прве редове постављен један Хашим Тачи, док је њему намењено место гледаоца на трибинама? Да ли је Пољска, земља која је, пошто је у 18. веку избрисана са мапе Европе, васкрсла у Првом светском рату, претрпела било какве последице јер се није појавила на маскаради у Паризу? Можда грешим, али тамо нисам видео ни Британце?

У Паризу је, у ствари, све могло да буде много горе. Знатно пре овог понижења, наши званичници изјављивали су да рачунају на Макронову подршку у убеђивању Немачке да пристане на „компромисно решење”. Судећи по њиховим изјавама, они су били спремни да у Паризу преговарају о „разграничењу”. Како бисте ви, уосталом, третирали званичнике земље који се на такав начин играју животима својих грађана и својим територијама?

Колико пута је потребно да нас понизе да бисмо престали да им се до земље клањамо? Колико пута да нас слажу да бисмо престали да им верујемо? Колико бомбардовања и етничких чишћења да бисмо престали да им поверавамо бригу о земљи, деци и светињама?

Ових дана навршило се сто година од рођења Југославије. Она је била чедо Француске, Велике Британије и САД, земаља победница над Немачком и Аустроугарском. Изградили су је српски западњаци, они који су, како је Јован Дучић писао, у Београду отварали кишобране онда када је у Паризу падала киша. На исти начин настала је и Чехословачка. Запад је потом предао чешке западњаке Немачкој (1938), да би српске западњаке прво гурнуо у сукоб с њом, затим их бомбардовао и, напослетку, предао Титу. Данас су Француска, Британија и САД поново пристале на немачку Европу, дакле на ново уништење Чехословачке и Југославије. Оне су у Босни и Херцеговини и Србији, понесене страшћу за разарањем, превазишле и саму Немачку. Македонија је пристајала на све њихове захтеве, али је то није спасло – они је разарају с посебним задовољством.

После свега, остаје нам да бранимо демократију и људска права од Запада. Он подржава режим у ЦГ, који хапси вође опозиције и чије се перјанице хвале да су признале „Косово” упркос вољи преко 80 одсто грађана. У Македонији је Запад, када је на референдуму доживео фијаско, поништио демократску вољу грађана. Запад се супротставља убедљивој већини становника Србије који, према свим истраживањима јавног мњења, не прихватају ни „разграничење”, ни сецесију „Косова”. Такав је став српске академске јавности и највише црквене јерархије, Светог архијерејског сабора Српске православне цркве па и, што је недовољно примећено, престолонаследника Александра Карађорђевића. Упркос политици Запада, већина становника Србије, дакле, не прихвата гажење људских права Срба на КиМ и озакоњење етничких чишћења из 1999. и 2004.

Хоће ли српске власти престати да извршавају налоге странаца и коначно послушати своје грађане, разум и историјско искуство? 

*Ванредни професор Филозофског факултета у Београду