Недостатак насипа угрожава Обедску бару

Обедска бара – Обедску бару, српску престоницу у доба деспота Бранковића, ретко данас посећују туристи. Оне који ипак наврате житељи околних села терају упозоравајући их да су затечени на приватном имању. Чак су и ретке врсте птица почеле да заобилазе Обедску бару, која је, захваљујући њиховој некада бројној популацији, добила статус станишта под заштитом Србије и међународних конвенција.

Немар мештана и надлежних упропастио је услове у којима су осетљиве птице, као и друге животиње, могле да опстану. Остаци средњовековне куле и других грађевина нису одржавани. Топли извори воде нису искоришћени за добијање енергије. Зато су републичке и покрајинске власти наумиле да овај војвођански кутак поново начине гостопримљивим и привлачним и за туристе и за животиње.

Доста опалог грања које је спречавало птице да ишчепркају храну коначно је рашчишћено. Ослобођено је око 200 хектара пашњака и влажних ливада, на којима су се осетљиве животињске врсте, попут ибиса и чапљи, некада храниле, па се очекује да се оне ускоро врате на бару. Министарство за заштиту животне средине одвојило је милион и по динара за обнову куле која је бранила седиште Бранковића, док ће још два милиона динара бити утрошено на дотеривање читаве Обедске баре. Резултат свих ових активности требало би да буде обнављање разноврсности животињског и биљног света, очување културних споменика и стварање услова за еколошки туризам.

– Станишта слична овом у дужем периоду природно постају сточни пашњаци. Сличне проблеме има и Царска бара. Због тога је важно да екосистеме овакве осетљивости редовно одржавамо. Овде можемо да развијемо туризам, али важно је да то буде еколошки туризам и да не угрожавамо природу зарад профита, као на Копаонику – каже Саша Драгин, министар за животну средину.

А до пре 50 година, људи и животиње нису сметали једни другима.

– Тада је, међутим, локално становништво дозволило да стока попасе скоро сву траву са влажних ливада, где су се храниле птице. Свиње су, зато што је такав традиционални начин узгоја, без икаквог надзора пуштане да грицкају по шуми шта хоће и колико могу. Огољене површине захватио је багремац, инвазивна врста грма која може да нарасте изнад главе човека и спречава раст других биљних култура – прича Борка Гвозденовић, координатор за екологију у Младим истраживачима Србије.

Дошло се на идеју да треба купити подолска говеда, која пасу агресивне врсте биља, али није било довољно новца. Србија није имала пара ни да плати уклањање муља са тресета, органских остатака некадашњег тока Саве, који се простиру на милион кубних метара и изузетно су захвални за земљорадњу. За разлику од нас, Хрвати су улагали у кроћење Саве и коришћење њених благодети. Насипима су спречили да се на њиховој територији излива река, која зато пуном снагом буја у Србији и плави Обедску бару, где насипа и даље нема.

Стварање услова за повратак деликатнијих животиња и биљака и одржавање културних артефаката суочава се са отпором дела житеља. Еколошка заштита подручја онемогућава пољопривреднике да саде ратарске културе и секу дрва у било којој зони. Како у селима није постављена комунална инфраструктура, многи бацају ђубре где стигну. Воћњак око средњовековне тврђаве препуштен је у руке приватног лица. Власници старих кућа често занемарују обавезу да сачувају њихов аутентичан изглед или га намерно мењају.