Уточиште за изнемогле

Није ми се дало да за више од четири деценије новинарског рада чешће пишем о Ромима. Сећам се да сам за репортажу из 1968. године о неком Реџепу који је са две жене живео под истим кровом потлеушице на Старом сајмишту добио двоструки хонорар – и од "Политике" и од љубљанског "Дела" које је из нашег листа пренело тај текст. Тако зарадих паре за прво студентско одело од тревире.
Да будем поштен, нисам имао прилику да се дружим са Ромима. Једном сам у "Шуматовцу" доообро попио са Драгољубом Ацковићем, колегом из Радио Београда, иначе Ромом. Искрено сам се својевремено обрадовао докторској дисертацији актуелног посланика Рајка Ђурића, такође Рома и некадашњег уредника културне рубрике "Политике", а поносим се и што сам све учинио да се објави роман једног нашег великог сликара, пореклом Рома.

Све ово причам због Ненада и Тање Симић, гастарбајтера из Берлина, младог ромског брачног пара који је уложио велика средства да на домаку Липовичке шуме и у близини мотела "Шарић" на Ибарској магистрали, пре непуних месец дана, отвори "Сениор плус", Дом за негу старих и непокретних лица. На њих ми је скренуо пажњу Марко Младеновић, пензионисани професор Правног факултета, писац и највећи борац против "беле куге" у Србији. У писму послатом електронском поштом проф. Младеновић описује како је стицајем околности и због тешке болести своје супруге сазнао за тај дом и његове власнике, вредне и успешне Роме.

"Мене је Циганка дојила. Све што сам у духу стекао, потекло је из млека моје духовне мајке, Циганке Зорке. Моја покојна браћа нису се одликовала обележјима које носе Цигани, јер њих Зорка није дојила", пише проф. Младеновић и истиче да је о Циганима и својој "циганској мајци Зорки" написао три песме. Он затим додаје како је и његова супруга Наста, после три јака инфаркта и поломљеног кука, првог дана са резервом ушла у тај тек изграђени, модерни дом за старе и изнемогле људе. Али, нелагода је нестала одмах, јер је била под великом пажњом запослених. Сем тога, професор је видео и симболику у томе што се млади власник дома зове Ненад Симић, будући да и он има сина Ненада, а и девојачко презиме професорове супруге је Симић. Нажалост, госпођа Наста Младеновић је 30. августа преминула.

Па, кад је све испало тако, био сам и те како заинтересован да некако дођем до тог дома. Обрадовах се и што овај пут неће бити речи о ромском картонском насељу испод "Газеле" нити о њиховом пресељењу на непознату локацију, као ни о протестима грађана да им Роми буду комшије.

Прошлог уторка киша је падала цео дан, али "Политикину" екипу то није спречило да стигне на тражену адресу – Липовачки пут 13. И, гле, разочарања. Млади брачни пар већ је одмаглио за Берлин. Свечано су отворили "Сениор плус" 22. августа, урадили још понешто што је морало да се обави и пожурили натраг на посао, у Немачку.

Шта сад? Нема проблема, каже Војка Стевановић, главна сестра дома, она ће рећи све што ме занима. Добро, кажем, интересује ме откуд тако модеран дом за старе и изнемогле људе да саграде млади Роми, зашто баш на том месту и...

– Ништа није случајно. Мене су газде одушевиле, јер су то млади људи и то ме привукло. Ненад има 32, а Тања 28 година. И нису жалили средства да створе нешто овакво. Видите, некада је на овом месту била кафана. Њен власник је био чика Вита, Ненадов отац, док му је у послу помагала Слободанка, супруга. Сви су знали за ову кафану. Чика Вита је умро, кафана је престала да ради. Ненад и Тања су пре десетак година отишли за корицом хлеба у Берлин. Одвајали су сваки динар за оно што је Тања предложила свом супругу – да на месту кафане подигну дом за старе и изнемогле. Ненаду се идеја допала. Јер, Тања и у Берлину ради у једном старачком дому. Ненад зарађује у некој кафани. Тако су у августу видели оно што су замислили и остварили, овај прелепи дом – казује Стевановићева.

А она, Војка Стевановић, откуд она ту? Ни то није случајно. Отишла је у пензију после 35 година рада у Војномедицинској академији, на Одељењу пластичне хирургије. На том послу се нагледала свега и свачега, нарочито у време последњих ратова. Овај посао јој сада дође као релаксација, иако није тако. Као старешина дома власницима је поставила услов да у дом буду примљени параплегичари, непокретни стари људи, полудементни, али никако неуропсихијатријски случајеви. Зашто, то само Војка зна и не жели о томе да говори. Станаре дома не зове пацијенти него клијенти.

– У дому су сада смештена четири клијента, а имамо слободно још 18 места. Пружамо медицинску негу нашим клијентима 24 часа. Лекар редовно долази средом, али је по потреби увек ту. Сви овде запослени су искључиво медицински оспособљени људи. Постоји физиотерапеут, фризер, педикир, маникир, дајемо пет оброка дневно. Пре неки дан смо добили и телефон: 83-25-585 – информише ме Војка.

Све ово тако лепо и врхунски изгледа. Добро, добро, гледам у Војку и ништа јој не говорим. Само јој показујем како десним палцем брзо прелазим преко јагодице кажипрста. А, то, цена вас интересује, каже, и додаје да је исто као и другим државним и приватним домовима за старе и непокретне људе – од 500 до 700 евра месечно.

Знајући колико Београду недостаје више оваквих домова, верујем да су Ненад и Тања Симић само повукли ногу. Да ће поред већ постојећих бити изграђено још удобних старачких домова и да ће многима бити драго да се угледају на успех који је постигао ромски пар младих и вредних људи.