Utočište za iznemogle

Nije mi se dalo da za više od četiri decenije novinarskog rada češće pišem o Romima. Sećam se da sam za reportažu iz 1968. godine o nekom Redžepu koji je sa dve žene živeo pod istim krovom potleušice na Starom sajmištu dobio dvostruki honorar – i od "Politike" i od ljubljanskog "Dela" koje je iz našeg lista prenelo taj tekst. Tako zaradih pare za prvo studentsko odelo od trevire.
Da budem pošten, nisam imao priliku da se družim sa Romima. Jednom sam u "Šumatovcu" dooobro popio sa Dragoljubom Ackovićem, kolegom iz Radio Beograda, inače Romom. Iskreno sam se svojevremeno obradovao doktorskoj disertaciji aktuelnog poslanika Rajka Đurića, takođe Roma i nekadašnjeg urednika kulturne rubrike "Politike", a ponosim se i što sam sve učinio da se objavi roman jednog našeg velikog slikara, poreklom Roma.

Sve ovo pričam zbog Nenada i Tanje Simić, gastarbajtera iz Berlina, mladog romskog bračnog para koji je uložio velika sredstva da na domaku Lipovičke šume i u blizini motela "Šarić" na Ibarskoj magistrali, pre nepunih mesec dana, otvori "Senior plus", Dom za negu starih i nepokretnih lica. Na njih mi je skrenuo pažnju Marko Mladenović, penzionisani profesor Pravnog fakulteta, pisac i najveći borac protiv "bele kuge" u Srbiji. U pismu poslatom elektronskom poštom prof. Mladenović opisuje kako je sticajem okolnosti i zbog teške bolesti svoje supruge saznao za taj dom i njegove vlasnike, vredne i uspešne Rome.

"Mene je Ciganka dojila. Sve što sam u duhu stekao, poteklo je iz mleka moje duhovne majke, Ciganke Zorke. Moja pokojna braća nisu se odlikovala obeležjima koje nose Cigani, jer njih Zorka nije dojila", piše prof. Mladenović i ističe da je o Ciganima i svojoj "ciganskoj majci Zorki" napisao tri pesme. On zatim dodaje kako je i njegova supruga Nasta, posle tri jaka infarkta i polomljenog kuka, prvog dana sa rezervom ušla u taj tek izgrađeni, moderni dom za stare i iznemogle ljude. Ali, nelagoda je nestala odmah, jer je bila pod velikom pažnjom zaposlenih. Sem toga, profesor je video i simboliku u tome što se mladi vlasnik doma zove Nenad Simić, budući da i on ima sina Nenada, a i devojačko prezime profesorove supruge je Simić. Nažalost, gospođa Nasta Mladenović je 30. avgusta preminula.

Pa, kad je sve ispalo tako, bio sam i te kako zainteresovan da nekako dođem do tog doma. Obradovah se i što ovaj put neće biti reči o romskom kartonskom naselju ispod "Gazele" niti o njihovom preseljenju na nepoznatu lokaciju, kao ni o protestima građana da im Romi budu komšije.

Prošlog utorka kiša je padala ceo dan, ali "Politikinu" ekipu to nije sprečilo da stigne na traženu adresu – Lipovački put 13. I, gle, razočaranja. Mladi bračni par već je odmaglio za Berlin. Svečano su otvorili "Senior plus" 22. avgusta, uradili još ponešto što je moralo da se obavi i požurili natrag na posao, u Nemačku.

Šta sad? Nema problema, kaže Vojka Stevanović, glavna sestra doma, ona će reći sve što me zanima. Dobro, kažem, interesuje me otkud tako moderan dom za stare i iznemogle ljude da sagrade mladi Romi, zašto baš na tom mestu i...

– Ništa nije slučajno. Mene su gazde oduševile, jer su to mladi ljudi i to me privuklo. Nenad ima 32, a Tanja 28 godina. I nisu žalili sredstva da stvore nešto ovakvo. Vidite, nekada je na ovom mestu bila kafana. Njen vlasnik je bio čika Vita, Nenadov otac, dok mu je u poslu pomagala Slobodanka, supruga. Svi su znali za ovu kafanu. Čika Vita je umro, kafana je prestala da radi. Nenad i Tanja su pre desetak godina otišli za koricom hleba u Berlin. Odvajali su svaki dinar za ono što je Tanja predložila svom suprugu – da na mestu kafane podignu dom za stare i iznemogle. Nenadu se ideja dopala. Jer, Tanja i u Berlinu radi u jednom staračkom domu. Nenad zarađuje u nekoj kafani. Tako su u avgustu videli ono što su zamislili i ostvarili, ovaj prelepi dom – kazuje Stevanovićeva.

A ona, Vojka Stevanović, otkud ona tu? Ni to nije slučajno. Otišla je u penziju posle 35 godina rada u Vojnomedicinskoj akademiji, na Odeljenju plastične hirurgije. Na tom poslu se nagledala svega i svačega, naročito u vreme poslednjih ratova. Ovaj posao joj sada dođe kao relaksacija, iako nije tako. Kao starešina doma vlasnicima je postavila uslov da u dom budu primljeni paraplegičari, nepokretni stari ljudi, poludementni, ali nikako neuropsihijatrijski slučajevi. Zašto, to samo Vojka zna i ne želi o tome da govori. Stanare doma ne zove pacijenti nego klijenti.

– U domu su sada smeštena četiri klijenta, a imamo slobodno još 18 mesta. Pružamo medicinsku negu našim klijentima 24 časa. Lekar redovno dolazi sredom, ali je po potrebi uvek tu. Svi ovde zaposleni su isključivo medicinski osposobljeni ljudi. Postoji fizioterapeut, frizer, pedikir, manikir, dajemo pet obroka dnevno. Pre neki dan smo dobili i telefon: 83-25-585 – informiše me Vojka.

Sve ovo tako lepo i vrhunski izgleda. Dobro, dobro, gledam u Vojku i ništa joj ne govorim. Samo joj pokazujem kako desnim palcem brzo prelazim preko jagodice kažiprsta. A, to, cena vas interesuje, kaže, i dodaje da je isto kao i drugim državnim i privatnim domovima za stare i nepokretne ljude – od 500 do 700 evra mesečno.

Znajući koliko Beogradu nedostaje više ovakvih domova, verujem da su Nenad i Tanja Simić samo povukli nogu. Da će pored već postojećih biti izgrađeno još udobnih staračkih domova i da će mnogima biti drago da se ugledaju na uspeh koji je postigao romski par mladih i vrednih ljudi.