Убиство новинарства

Недавно сам пратио како се Александар Вучић обрушио на Горислава Папића затварајући му „Око” инсистирањем да водитељ одговори где је то председник, и када, погрешио. Попут змије жабу, провоцирао је лауреата награде за новинарску борбеност да се усуди да јавно потврди да председник није безгрешан, што би потом имало познате консеквенце које важе у систему у коме се било каква критика не толерише, посебно не критика онога који је усвојио максиму о непогрешивости Понтифекс максимуса.

Била је то отужна али и упозоравајућа илустрација односа власти према медијима, о узурпацији јавног простора. Није први пут да председник попут полицијског истражитеља поставља питања застрашујући, понижавајући и обесхрабрујући новинаре пред собом или етикетирајући медије за које раде. А колико пре неку годину је, као премијер, на Дан медија рекао: „Ја и подстичем и молим (новинаре) да наставе са својим критичарским расположењем, зато што нас то поправља и чини нас бољим.”

Новинари имају улогу да информишу, да контролишу изабране званичнике, државне институције или токове новца, да указују на лоше појаве, да држе дистанцу и према власти и према опозицији да не би упали у клопку зависности. Имају право да питају, а политичари имају обавезу да одговарају. Тачка.

Растућа нетрпељивост власти према новинарима је глобална. Простор медијских слобода широм света пао је на најнижи ниво у овом веку: притисци, уцене, насиље, хапшења. Смртне опасности које су некада претиле само ратним извештачима данас све чешће прете њиховим колегама у мирнодопским условима. За годину дана на Малти и у Словачкој убијени су новинари који су опасно одмакли у истрагама корупције. У Бугарској је убијена водитељка ТВ која је истраживала сумњиве малверзације политичара са фондовима ЕУ. У Истанбулу је садистички ликвидиран новинар који је критиковао опресивни двор у Ријаду. Посао који је један од темеља демократије постао је не ризичан, већ смртоносан. 

Одговорност за стварање атмосфере притисака, што може да се заврши и трагично, у највећој мери припада политичарима. Они креирају кампање омаловажавања, дискредитације и мржње према њима несклоним медијима и њиховим новинарским посленицима.

Опресија медија доскора је била монопол ауторитарних режима, али је опасно брзо почела да захвата и просторе који себе називају демократским. Изабрани лидери не доживљавају медије као саставни део друштва, већ као „непријатеље народа”, како критичке медије по стаљинистичком узору назива Доналд Трамп. Трампу се придружују ешалони европских политичара са аутократским тенденцијама. Мађарски премијер новинаре који га критикују назива „плаћеницима и спекулантима”, док је његов колега из Братиславе новинаре називао „прљавим антисловачким проституткама” и „идиотским хијенама”. Председник Чешке је на конференцију за штампу дошао са „калашњиковом” на коме је писало „за новинаре”. Актуелни српски председник је пре две године за неименоване медије који примају награде ЕУ за истраживачко новинарство рекао да су „олош”. Власт тражи послушност и налази је међу оним „новинарима” који су калкулантски или из страха пристали да своју професију замене политичком пропагандом власти. Други су под сталним психолошким и економским притиском, а да би се спасли беже у аутоцензуру, чиме губе кредибилитет у јавности. Почињем да верујем да цензуре заиста нема. Цензуру је укинула аутоцензура. Ауторитарност паралише а не промовише стандарде професије.

Власт пажљиво бира кога ће заштитити а кога анатемисати или застрашити. Новинари који покушавају да у објективности сачувају и критичност, попут Папића, убацују се у „жуту” опозицију. Баш тако председник описује РТС. Црно-бело, ми и они. Повампирили су се аутори који су пре две деценије својим текстовима исписивали смртне казне. Вучић се одрекао оловних година, али хвали право вољених таблоида да воде агресивну кампању против истраживачких медија, да пишу о „јаловости досистичке, постоктобарске политике”.

То је слобода медија, уверава нас Вучић. Јесте и то, а шта је са слободом других медија? Зашто се забрањују изложбе Предрага Кораксића Коракса и Душана Петричића? Према овогодишњем извештају Репортера без граница, степен слободе медија у Србији је изузетно погоршан и бележи највећи пад у односу на све друге државе региона. Председник Европске федерације новинара изјавио је пре годину дана да је Србија најгори пример кршења медијских слобода на Балкану.

Док новинарство и медији постају све рањивији и очекују бољу заштиту, посебно по мањим срединама, један псеудоновинар али реалбирократа каже да његово министарство културе и информисања није надлежно за нападе на новинаре и да они „треба сами да се заштите”. Други предлажу да новинари треба да добију статус службеног лица. Зар је држава толико неспособна да новинарима обезбеди слободан рад па да они морају да навлаче панцире када крену на професионални задатак?

Скраћени исечак из тмурног каталога отвара питање где ћемо бити без озбиљног, професионалног и независног новинарства? Без простора да медији буду критични нема ништа од Европске уније. Једна од најзначајнијих дужности грађана је да изаберу своје лидере, али је подједнако важно да, и док их бирају а и касније, буду информисани о томе шта све раде док су на власти. У Србији су се раније убијали новинари. Убиства су остала неразјашњена, али нових, срећом, нема. Уместо новинара, убија се новинарство. 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

¶