Ubistvo novinarstva

Nedavno sam pratio kako se Aleksandar Vučić obrušio na Gorislava Papića zatvarajući mu „Oko” insistiranjem da voditelj odgovori gde je to predsednik, i kada, pogrešio. Poput zmije žabu, provocirao je laureata nagrade za novinarsku borbenost da se usudi da javno potvrdi da predsednik nije bezgrešan, što bi potom imalo poznate konsekvence koje važe u sistemu u kome se bilo kakva kritika ne toleriše, posebno ne kritika onoga koji je usvojio maksimu o nepogrešivosti Pontifeks maksimusa.

Bila je to otužna ali i upozoravajuća ilustracija odnosa vlasti prema medijima, o uzurpaciji javnog prostora. Nije prvi put da predsednik poput policijskog istražitelja postavlja pitanja zastrašujući, ponižavajući i obeshrabrujući novinare pred sobom ili etiketirajući medije za koje rade. A koliko pre neku godinu je, kao premijer, na Dan medija rekao: „Ja i podstičem i molim (novinare) da nastave sa svojim kritičarskim raspoloženjem, zato što nas to popravlja i čini nas boljim.”

Novinari imaju ulogu da informišu, da kontrolišu izabrane zvaničnike, državne institucije ili tokove novca, da ukazuju na loše pojave, da drže distancu i prema vlasti i prema opoziciji da ne bi upali u klopku zavisnosti. Imaju pravo da pitaju, a političari imaju obavezu da odgovaraju. Tačka.

Rastuća netrpeljivost vlasti prema novinarima je globalna. Prostor medijskih sloboda širom sveta pao je na najniži nivo u ovom veku: pritisci, ucene, nasilje, hapšenja. Smrtne opasnosti koje su nekada pretile samo ratnim izveštačima danas sve češće prete njihovim kolegama u mirnodopskim uslovima. Za godinu dana na Malti i u Slovačkoj ubijeni su novinari koji su opasno odmakli u istragama korupcije. U Bugarskoj je ubijena voditeljka TV koja je istraživala sumnjive malverzacije političara sa fondovima EU. U Istanbulu je sadistički likvidiran novinar koji je kritikovao opresivni dvor u Rijadu. Posao koji je jedan od temelja demokratije postao je ne rizičan, već smrtonosan. 

Odgovornost za stvaranje atmosfere pritisaka, što može da se završi i tragično, u najvećoj meri pripada političarima. Oni kreiraju kampanje omalovažavanja, diskreditacije i mržnje prema njima nesklonim medijima i njihovim novinarskim poslenicima.

Opresija medija doskora je bila monopol autoritarnih režima, ali je opasno brzo počela da zahvata i prostore koji sebe nazivaju demokratskim. Izabrani lideri ne doživljavaju medije kao sastavni deo društva, već kao „neprijatelje naroda”, kako kritičke medije po staljinističkom uzoru naziva Donald Tramp. Trampu se pridružuju ešaloni evropskih političara sa autokratskim tendencijama. Mađarski premijer novinare koji ga kritikuju naziva „plaćenicima i spekulantima”, dok je njegov kolega iz Bratislave novinare nazivao „prljavim antislovačkim prostitutkama” i „idiotskim hijenama”. Predsednik Češke je na konferenciju za štampu došao sa „kalašnjikovom” na kome je pisalo „za novinare”. Aktuelni srpski predsednik je pre dve godine za neimenovane medije koji primaju nagrade EU za istraživačko novinarstvo rekao da su „ološ”. Vlast traži poslušnost i nalazi je među onim „novinarima” koji su kalkulantski ili iz straha pristali da svoju profesiju zamene političkom propagandom vlasti. Drugi su pod stalnim psihološkim i ekonomskim pritiskom, a da bi se spasli beže u autocenzuru, čime gube kredibilitet u javnosti. Počinjem da verujem da cenzure zaista nema. Cenzuru je ukinula autocenzura. Autoritarnost parališe a ne promoviše standarde profesije.

Vlast pažljivo bira koga će zaštititi a koga anatemisati ili zastrašiti. Novinari koji pokušavaju da u objektivnosti sačuvaju i kritičnost, poput Papića, ubacuju se u „žutu” opoziciju. Baš tako predsednik opisuje RTS. Crno-belo, mi i oni. Povampirili su se autori koji su pre dve decenije svojim tekstovima ispisivali smrtne kazne. Vučić se odrekao olovnih godina, ali hvali pravo voljenih tabloida da vode agresivnu kampanju protiv istraživačkih medija, da pišu o „jalovosti dosističke, postoktobarske politike”.

To je sloboda medija, uverava nas Vučić. Jeste i to, a šta je sa slobodom drugih medija? Zašto se zabranjuju izložbe Predraga Koraksića Koraksa i Dušana Petričića? Prema ovogodišnjem izveštaju Reportera bez granica, stepen slobode medija u Srbiji je izuzetno pogoršan i beleži najveći pad u odnosu na sve druge države regiona. Predsednik Evropske federacije novinara izjavio je pre godinu dana da je Srbija najgori primer kršenja medijskih sloboda na Balkanu.

Dok novinarstvo i mediji postaju sve ranjiviji i očekuju bolju zaštitu, posebno po manjim sredinama, jedan pseudonovinar ali realbirokrata kaže da njegovo ministarstvo kulture i informisanja nije nadležno za napade na novinare i da oni „treba sami da se zaštite”. Drugi predlažu da novinari treba da dobiju status službenog lica. Zar je država toliko nesposobna da novinarima obezbedi slobodan rad pa da oni moraju da navlače pancire kada krenu na profesionalni zadatak?

Skraćeni isečak iz tmurnog kataloga otvara pitanje gde ćemo biti bez ozbiljnog, profesionalnog i nezavisnog novinarstva? Bez prostora da mediji budu kritični nema ništa od Evropske unije. Jedna od najznačajnijih dužnosti građana je da izaberu svoje lidere, ali je podjednako važno da, i dok ih biraju a i kasnije, budu informisani o tome šta sve rade dok su na vlasti. U Srbiji su se ranije ubijali novinari. Ubistva su ostala nerazjašnjena, ali novih, srećom, nema. Umesto novinara, ubija se novinarstvo. 

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

¶