Евросонг – ред музике, ред политике

У време када се Европа још опорављала од последица рата, док су међу неким земљама Старог континента и даље били затегнути односи, Француз Марсел Безансон дошао је 1955. године на идеју да све државе споји песмом. По угледу на тада већ постојећи Сан Ремо, осмишљена је „Евровизија” – музичко такмичење у коме би учествовале све европске земље и које би, у време док је телевизија још била у повоју, било директно преношено у целој Европи. Амбициозна идеја је заживела и живи више од пет деценија, а ове године 53. „Евросонг” биће одржан у „Београдској арени” од 20. до 24. маја.

Од 1956. године, када је у швајцарском граду Лугану премијерно одржан овај избор најбоље европске песме, до прошлогодишњег хелсиншког тријумфа Марије Шерифовић, који је Србији донео победу на њеном дебију као самосталне државе, „Евросонг” је прошао кроз бројне и узбудљиве промене које су га увек издвајале од осталих сличних смотри забавне музике.

Љубитељи овог такмичења у свету броје се стотинама милиона, будући да се директни преноси финалне вечери редовно емитују и у земљама које се налазе хиљадама километара далеко од Старог континента. Канада, Хонгконг и државе Латинске Америке само су нека од места на земаљској кугли на којима се с пажњом прати овај фестивал, па га – процењује се – прати око 300.000.000 гледалаца. Занимљиво је и да у четрдесетак земаља у свету постоје удружења љубитеља „Евровизије”.(/slika2)

Љиљана Петровић била је прва представница тадашње „велике Југославије” на овој европској музичкој смотри. Она се присећа да је те 1961. године „чудом” баш њу одабрао композитор Јоже Прившек да отпева његову композицију „Неке давне звезде” и да се чувени Мирослав Мика Антић „намучио” док није написао стихове за ту нумеру.

„Мене је почела да хвата трема када смо у возу причали о томе шта нас тамо чека, како ће нас примити. Мика је говорио како ми долазимо из социјалистичке земље и да не треба превише да шљаштимо”, каже данас Петровићева.

„Имала сам такву трему да нисам могла ништа да једем. У Кан смо стигли у рану зору. Излазимо из воза, кад оно невероватна гужва! Велика медијска пажња била нам је посвећена баш зато што се први пут представљамо на ’Евровизији’. Одсели смо у хотелу ’Резиденс’ у Кану, а моја соба је била пуна цвећа, бомбоњера... Одмах су ме новинари и фоторепортери одвели у башту хотела, сликали ме, узимали изјаве. Када смо дошли на пробу, диригент је рекао: ’Југословени су нам послали децу, сада ћемо да видимо шта клинци знају!’ На тој ’Евровизији’, на којој је учествовало 16 земаља, биле су све саме звезде. Тек ми је касније постало јасно да освојити 8. место није било нимало једноставно”, објашњава Љиљана Петровић.

Тринаест година касније, Југославију је представљала „Корни група”, на такмичењу у Брајтону на којем је убедљиво победила шведска AББA песмом „Ватерло”. Корнелије Ковач каже да су многи наши новинари нумеру „Моја генерација” „дочекали на нож”!

„Тврдили су да песма са ратном тематиком није за Евровизију, што сам и ја схватио касније, иако тада нисам тако мислио. Сматрао сам да је Евровизија, пре свега, један музички фестивал, где се гледају хармонија, богатство ритма, мелодија... Али, схватио сам да је у питању шоу бизнис. Група ABBA је скоро сваки дан у хотелу имала конференције за новинаре где су представљали своју нумеру. Гласање смо пратили сто до стола с њима, али нисмо контактирали претерано јер није било неког дружења између музичара. Сви су се држали својих екипа, гледајући да дају што више интервјуа новинарима.”

„Корни група” завршила је на 12. месту.

Низ хрватских извођача који су нас представљали на европском музичком такмичењу коначно је 1991. године успела да прекине једна Београђанка – Беби Дол. Драгана Шарић, алијас Беби Дол, није се тада први пут опробала на југословенском избору за „Евровизију”. Присећа се да је 1983. године изводила песму „Руди”. Тада није успела да оде на „Евровизију”, али јој то пошло за руком осам година касније с „Бразилом”.

„Док смо тог маја 1991. били у Риму, у свим италијанским новинама излазили су наслови попут: ’Борово Село: Срби су вадили очи’. Нама је на све могуће начине гласањем дато до знања да нас се еврoпска јавност грози. Тај један поен, који нам је протоколарно дат, добили смо од симпатичне малтешке делегације. Вероватно нису радили по директиви, па су решили да буду храбри и дају нам поен. На журци у организацији RAI-ја, музичари који су нас пратили на наступу били су задужени за забаву. Од свих такмичара баш су мене позвали да изађем на сцену и певала сам сат времена. То ми је био највећи комплимент. Ми смо се потпуно мирне савести вратили у Београд. Била сам помало наивна и мислила сам да ће ми неко рећи хвала. Ми смо тамо били толико супериорни, другачији, имали смо квалитет који се новцем не може платити”, тврди Шарићева.

Своје једино учешће на „Евровизији”, пре увођења санкција, СР Југославија је забележила 1992. у Малмеу, када је представник наше земље била Снежана Берић – Екстра Нена која је у Шведској извела композицију „Љубим те песмама”. Снежана Берић враћа се у време када је мало коме на овим просторима било до песме.

„У то време земља се распадала: Словенија и Хрватска су се одвојиле, рат у Босни је почео, катастрофа у држави... Међутим, нумера ’Љубим те песмама’ Радета Радивојевића је божанствена.

За разлику од данашње праксе, ми смо захваљујући личним финансијским средствима стигли до Шведске. Тамо смо дочекани на велика врата. Сви дани боравка у Малмеу су били за памћење: по три коктела дневно, дружење с новинарима, пажња којом смо непрестано били обасипани... Ствари су се развијале дивно до вечери пред само гласање. Схватили смо тада да из политичких, економских, културних и других разлога не можемо да парирамо различитим врстама лобирања, па смо се помирили с том чињеницом. У незваничном делу пред само такмичење, наша песма се налазила на самом врху избора и публике и композитора. Ипак, завршили смо као 13, иако смо имали убедљиво најбољу песму. Ирска је те године забележилу једну од седам евровизијских победа. Тријумфовала је Линда Мартин с песмом ’Why me?’.

После 12 година паузе, вратили смо се на ово музичко такмичење, али као Србија и Црна Гора. Пре тачно четири године Жељку Јоксимовићу и његовом „Ад хок” оркестру припала је част да нас представе у Истанбулу. Јоксимовић је освојио одлично друго место, с тек 17 поена мање од победнице, Украјинке Руслане. И сама Руслана је тада признала да су „нијансе одлучиле победника”.

„Мајка ми је стално говорила да машта о томе да ја певам на ’Евровизији’. И када је дошло време да, после 12 година, наша земља поново учествује на овом такмичењу, на наговор пријатељице Ање Рогљић, и маме, пријавио сам се под шифром на ’Европесму’. Није ми било нимало лако јер сам тада већ био афирмисан интерпретатор и композитор”, каже Јоксимовић.

Наши саговорници говорили су и о предстојећој „Песми Евровизије” која ће бити одржана у „Београдској арени”.

Прошлогодишња победница Марија Шерифовић, која ће наступити на овом догађају, чула је већину песама које ће се такмичити на „Евросонгу” и сматра да су највећи фаворити Шведска и Ирска.

„Што се нас тиче, проблем је у томе што је, по правилу, домаћин увек помало хендикепиран. Али, не мора да значи да се не може поновити успех Ираца коју су имали срећу да побеђују неколико година заредом. Јелени Томашевић желим сву срећу овога света. Она је моја школска другарица и веома добар интерпретатор”, рекла нам је Шерифовићева, док је Беби Дол истакла да је „Евровизија” посебно искуство, да је најважније да музичар има добру песму и на крају додала: „Јелена Томашевић има анђеоски глас и ја се надам да ће правда победити”.

-----------------------------------------------------------------------

Марија Шерифовић: То је перфектни циркус

Марија Шерифовић „Евросонг” описује следећим речима: „То је најперфектније организовани циркус у коме сам икада учествовала и гледала га уживо”.

Признаје да је у Хелсинкију после извођења песме, док се чекало да се „изређају” остали такмичари и да почне гласање, у нашем тиму владала велика нервоза. Она је, међутим, била мирна. „Ја сам своју дужност обавила, отпевала песму перфектно и смиривало ме је сазнање да ће бити како је неко ’одозгоре’ зацртао све!”