Повратак „хладном рату”

Сједињене Америчке Државе већ извесно време планирају да се повуку из Споразума о ракетама средњег и малог домета (ИНФ), потписаног између Москве и Вашингтона још 1987, и сада покушавају да за ту своју намеру пронађу ваљано оправдање, изјавио је прошле недеље руски председник Владимир Путин.

Била је то реакција на ултиматум који су САД упутиле Русији, а у којем се она оптужује за кршење поменутог споразума и од ње се захтева да му се врати у року од 60 дана. У противном, САД дају себи одрешене руке за даље дејствовање.

Подсетимо, ИНФ, испод којег су своје потписе ставили тадашњи лидери САД и СССР-а Роналд Реган и Михаил Горбачов, подразумева елиминацију свих нуклеарних и конвенционалних ракета домета од 500 до 1.000 километара, и од 1.000 до 5.500 километара, као и уређаја за њихово лансирање.

„Америчка најава дошла је мало прекасно”, тврди први човек Русије и додаје да су планови о развоју нових типова ракета већ уклопљени у буџет САД за наредни период. „Наш одговор биће сличан”, закључио је кратко Путин.

Да ли све поменуто враћа човечанство унатраг, у време када је крилатица – „хладни рат” – тако злокобно звучала?

Они који памте време пред распад СССР-а добро знају каква глобална несрећа је тада избегнута и сигурно се питају: чему понављање већ истрошене приче. Такође, ма колико 1987. не била баш далеко, на нашој планети се у међувремену много шта променило. Најважније: САД више нису неприкосновена војна сила, Совјетски Савез не постоји, заменила га је Русија, неки нови играчи, пре свих Кина, Индија, Иран, Турска... с правом траже своје место на глобалном нивоу.

Променила се и Европа, традиционални амерички савезник. И то не само тиме што се под окриљем ЕУ у међувремену нашло и неколико држава бившег Источног блока, већ и стога што су појединачни интереси дефинитивно почели да наткриљују заједничке. Примери за то су: брегзит, „Северни ток 2”, буна у Каталонији, немири у Француској, немачка потрага за наследником Ангеле Меркел, па и Балкан... У тако промењеним околностима Вашингтон као да не може да се снађе, и упорно и даље инсистира на супротстављању западног дела старог континента Русији, представљајући је као агресора који само вреба повољну прилику. И све то тек како би себи обезбедио мало више времена и простора у огледању са Кином и Северном Корејом, са чије стране би једино и могао да очекује евентуалне невоље. Па и ракетне ударе.

Председник САД Доналд Трамп и његови саветници у овој игри пребацују тежиште на „односе” са традиционалним супарником Русијом не би ли домаћој јавности скренули пажњу са онога чега се заиста плаше. Будући да је већ поменути ИНФ потписан у време оштрог америчко-руског конфронтирања, Кина у њему ни на који начин није апострофирана као могућа претња. Тада, објективно, она то није ни била. Слично је и са Северном Корејом или Ираном. А Америка је све усамљенија. Главни савезник, европске чланице НАТО-а и не размишљају о свом могућем учешћу у предстојећем „обарању руку” између САД и новоојачалих азијских сила.

Па ипак, управо су Европљани ти који имају разлога да се „чешу по глави”. Јер, како је најављено у Москви, Русија нема баш превише разлога да своје ракете шаље чак преко Тихог океана. Њена примарна мета биће америчке ракетне инсталације ту где су и најближе – у Европи.

У целом овом замешатељству постају јасније оптужбе појединих западних земаља о умешаности Русије у тамошња изборна дешавања, о „армији руских шпијуна” који се шетају европским престоницама, о убиствима и покушајима убистава одређених људи, о необичним инцидентима у појединим бившим совјетским републикама па и у некадашњим чланицама Источног блока.

А када је реч о ИНФ споразуму, ваља подсетити да су се САД у време председниковања Џорџа В. Буша (2001–2009) својевремено повукле из Антибалистичког ракетног договора (АБМ 1972–2002) за који су многи говорили да је представљао један од кључних елемената међународне безбедности. Једноставно су га ставили „ад акта”, а да се нису позвали на било који разлог за такав поступак.

После недавног, очигледно исфабрикованог, инцидента у Керчком заливу, као и избегавања председника САД Доналда Трампа да се сретне с Путином на маргинама форума Г-20 у Аргентини, тешко је веровати и да би сигурност наше планете у 21. веку могла да буде очувана било каквим ултиматумима.