Povratak „hladnom ratu”

Sjedinjene Američke Države već izvesno vreme planiraju da se povuku iz Sporazuma o raketama srednjeg i malog dometa (INF), potpisanog između Moskve i Vašingtona još 1987, i sada pokušavaju da za tu svoju nameru pronađu valjano opravdanje, izjavio je prošle nedelje ruski predsednik Vladimir Putin.

Bila je to reakcija na ultimatum koji su SAD uputile Rusiji, a u kojem se ona optužuje za kršenje pomenutog sporazuma i od nje se zahteva da mu se vrati u roku od 60 dana. U protivnom, SAD daju sebi odrešene ruke za dalje dejstvovanje.

Podsetimo, INF, ispod kojeg su svoje potpise stavili tadašnji lideri SAD i SSSR-a Ronald Regan i Mihail Gorbačov, podrazumeva eliminaciju svih nuklearnih i konvencionalnih raketa dometa od 500 do 1.000 kilometara, i od 1.000 do 5.500 kilometara, kao i uređaja za njihovo lansiranje.

„Američka najava došla je malo prekasno”, tvrdi prvi čovek Rusije i dodaje da su planovi o razvoju novih tipova raketa već uklopljeni u budžet SAD za naredni period. „Naš odgovor biće sličan”, zaključio je kratko Putin.

Da li sve pomenuto vraća čovečanstvo unatrag, u vreme kada je krilatica – „hladni rat” – tako zlokobno zvučala?

Oni koji pamte vreme pred raspad SSSR-a dobro znaju kakva globalna nesreća je tada izbegnuta i sigurno se pitaju: čemu ponavljanje već istrošene priče. Takođe, ma koliko 1987. ne bila baš daleko, na našoj planeti se u međuvremenu mnogo šta promenilo. Najvažnije: SAD više nisu neprikosnovena vojna sila, Sovjetski Savez ne postoji, zamenila ga je Rusija, neki novi igrači, pre svih Kina, Indija, Iran, Turska... s pravom traže svoje mesto na globalnom nivou.

Promenila se i Evropa, tradicionalni američki saveznik. I to ne samo time što se pod okriljem EU u međuvremenu našlo i nekoliko država bivšeg Istočnog bloka, već i stoga što su pojedinačni interesi definitivno počeli da natkriljuju zajedničke. Primeri za to su: bregzit, „Severni tok 2”, buna u Kataloniji, nemiri u Francuskoj, nemačka potraga za naslednikom Angele Merkel, pa i Balkan... U tako promenjenim okolnostima Vašington kao da ne može da se snađe, i uporno i dalje insistira na suprotstavljanju zapadnog dela starog kontinenta Rusiji, predstavljajući je kao agresora koji samo vreba povoljnu priliku. I sve to tek kako bi sebi obezbedio malo više vremena i prostora u ogledanju sa Kinom i Severnom Korejom, sa čije strane bi jedino i mogao da očekuje eventualne nevolje. Pa i raketne udare.

Predsednik SAD Donald Tramp i njegovi savetnici u ovoj igri prebacuju težište na „odnose” sa tradicionalnim suparnikom Rusijom ne bi li domaćoj javnosti skrenuli pažnju sa onoga čega se zaista plaše. Budući da je već pomenuti INF potpisan u vreme oštrog američko-ruskog konfrontiranja, Kina u njemu ni na koji način nije apostrofirana kao moguća pretnja. Tada, objektivno, ona to nije ni bila. Slično je i sa Severnom Korejom ili Iranom. A Amerika je sve usamljenija. Glavni saveznik, evropske članice NATO-a i ne razmišljaju o svom mogućem učešću u predstojećem „obaranju ruku” između SAD i novoojačalih azijskih sila.

Pa ipak, upravo su Evropljani ti koji imaju razloga da se „češu po glavi”. Jer, kako je najavljeno u Moskvi, Rusija nema baš previše razloga da svoje rakete šalje čak preko Tihog okeana. Njena primarna meta biće američke raketne instalacije tu gde su i najbliže – u Evropi.

U celom ovom zamešateljstvu postaju jasnije optužbe pojedinih zapadnih zemalja o umešanosti Rusije u tamošnja izborna dešavanja, o „armiji ruskih špijuna” koji se šetaju evropskim prestonicama, o ubistvima i pokušajima ubistava određenih ljudi, o neobičnim incidentima u pojedinim bivšim sovjetskim republikama pa i u nekadašnjim članicama Istočnog bloka.

A kada je reč o INF sporazumu, valja podsetiti da su se SAD u vreme predsednikovanja Džordža V. Buša (2001–2009) svojevremeno povukle iz Antibalističkog raketnog dogovora (ABM 1972–2002) za koji su mnogi govorili da je predstavljao jedan od ključnih elemenata međunarodne bezbednosti. Jednostavno su ga stavili „ad akta”, a da se nisu pozvali na bilo koji razlog za takav postupak.

Posle nedavnog, očigledno isfabrikovanog, incidenta u Kerčkom zalivu, kao i izbegavanja predsednika SAD Donalda Trampa da se sretne s Putinom na marginama foruma G-20 u Argentini, teško je verovati i da bi sigurnost naše planete u 21. veku mogla da bude očuvana bilo kakvim ultimatumima.