Погрешна крвна зрнца

На филмском фестивалу „Слободна зона”, одржаном у Београду, Нишу и Новом Саду од 7. до 12. новембра 2018, посебно признање у регионалној селекцији додељено је хрватском редитељу Небојши Слијепчевићу за документарни филм „Србенка”, који је ове године побрао много награда широм света. По  синопсису филм прати пробе за позоришну представу „Александра Зец” хрватског редитеља Оливера Фрљића у продукцији ХКД Театра у Ријеци, стварајући паралелну филмску причу о томе што то значи данас одрастати у Хрватској, а да ниси Хрват. И то још ако ти је којом несрећом неко од родитеља Србин.

За оне који нису гледали ни представу о Александри Зец  ни филм о тој представи, ево неколико основних податка о страдању њене породице:

припадници резервне јединице МУП-а РХ,  којом је командовао Томислав Мерчеп, у Загребу су 7. децембра 1991. ликвидирали Михајла Зеца (38), његову супругу Марију (36) и њихову дванаестогодишњу кћерку Александру. По Мерчеповом наређењу, Миро Бајрамовић је наредио  припадницима јединице Игору Миколи, Синиши Римцу, Небојши Ходаку и Сњежани Живановић да приведу Србина Михајла Зеца због наводних веза са крајишким Србима. Приликом привођења, увече око 23 сата, испред његове куће у Пољаничкој улици на Трешњевци, Михајла је убио  Синиша Римац, наводно у покушају бега. Након Михајлове ликвидације, Муниб Суљић се вратио у Михајлову кућу, одакле је извео његову жену Марију и њихову  кћер Александру. Најпре их је одвео у хотел „Панорама”, а одатле на Сљеме, где их је побио из ватреног оружја, а након тога наредио осталим припадницима јединице да лешеве баце у јаму за смеће и потрпају. Неколико дана после ликвидације, њихове лешеве је пронашао Маријин брат Златко Месић, и сам припадник МУП-а РХ. Александрина сестра Гордана и брат Душан, успели су  да преживе, јер су се посакривали по кући и тако промакли убицама.

Убице породице Зец су убрзо пронађене и ухапшене. У преткривичном поступку признали су убиства и одвели полицију на место где су покопали жртве. За дело за које су били пријављени пре саслушања није било предвиђено обавезно присуство браниоца у преткривичном поступку. По расветљавању злочина, дело се преквалификује, а починиоци се, по савету адвоката, у истрази бране ћутањем, због чега се претходни искази  као незаконити изузимају из списа, а поступак се обуставља „у недостатку доказа”.

Пресудама Жупанијског суда у Загребу из маја 2016. и Врховног суда РХ из фебруара 2017, осуђен је Томислав Мерчеп на седам година затвора „за неспречавање подређених да врше незаконита хапшења, злостављања и убијања 31 цивила, од којих су 23 усмрћена”, међу којима су наведена и имена Михајла, Марије и Александре Зец.

Редитељ Оливер Фрљић 23 године касније  у Ријеци поставља позоришну представу о том случају. Насловну улогу у представи игром случаја добија дванаестогодишња девојчица из Ријеке српског порекла – Нина. Након београдске пројекције, аутор филма је објашњавао  публици да „Србенку” није ни снимио због Александре Зец, већ због Нине,  која је рођена  десет година након што је Александра  убијена и шест година након завршетка рата и која се са седам година морала суочити са својим националним идентитетом, тако да јој је  учешће у представи био „еманципацијски процес”.

Пре десетак година из кругова  СПЦ стизали су подаци да је у Хрватској од почетка деведесетих покрштено више од 30.000 Срба, од којих је највише деце. О феноменима „покатоличења” и „похрваћења” православне деце у  Загребу  слушао сам још у јесен 1995. од  загребачког пароха Миленка, који ми се јадао како му се посао православног свештеника свео на издавање потврда  родитељима да су им деца крштена у православној вери са којом су их католички свештеници, уз сагласност родитеља,  по „скраћеном поступку” преводили у католичку.

До рата деведесетих Ријека је сматрана за најтолерантнији град у  Хрватској према другима и другачијима, што могу посведочити из сопственог искуства пошто сам једно време живео у њему. Тужно је да и у таквом граду деца која су рођена десетак година по завршетку рата не смеју да кажу да су Срби. Нини је помогла улога у представи да се и јавно суочи са својим српским идентитетом, за који је до тада знао само један друг из разреда и њени родитељи, које је много мрзела када су јој потврдили да је и она „Србенка”. Нина је некако преживела „еманципацијски процес”. А шта ће бити са једном другом девојчицом из представе и  филма са типичним српским презименом, која  самоуверено изјављује  да је Хрватица,  када једног дана открије да и она има „погрешна” крвна зрнца? Бити Србин и православац у Хрватској је и данас неопростив грех. Ко не верује нека погледа филм „Србенка”.

Документационо-информативни центар „Веритас”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа