Како потиснути неукус

Градови који држе до културе простора не одричу се ниједног слоја своје градитељске баштине. То је угледни образац који негују савремени планери европских градова, не само на западу. Зато данас имамо препознатљиву градитељску културу Атине, Рима, Милана, Венеције, Париза, Беча, Лондона, Прага, али и Петрограда, Москве, Братиславе, Будимпеште и, свакако, Мадрида, Барселоне... Они чувају вредности свог наслеђа из прошлих времена и ми у њима видимо богати низ амбијенталних специфичности. Примера је много.

Данас не треба заборавити Акропољ, град на брду, у савршеној хармонији са природом, где је дошла до изражаја висока урбана и ликовна култура, која одликује и многе потоње грчке градове, где је настао спој аутентичне антике са духом Византије, а потом и оријента и савременог европског градитељствa. Неизоставно је указати и на Версај крај Париза, на цркву Нотр Дам, мостове Сене, Лувр, Јелисејска поља, готичку катедралу у Шартру, Трг Светог Марка... Барселону са катедралом Саграда фамилија Гаудија, вилу на водопаду Ф. Л. Рајта...

Градови које смо поменули носе у себи изузетна урбана, архитектонска или амбијентална решења, потврђују свој велики значај на мапи светске културне баштине. У неким градовима препознајемо стилско јединство у градитељству, у другима различитост архитектонске естетике. Али за све је заједничко поштовање простора у коме се промишљено планирају и стварају најлепше композиције архитектонских садржаја, обликује особеним делима вајарства и хортикултуре. То је данас културна историја и цивилизацијска мера за градитељску будућност. Шта нам данас нуди градитељска пракса?

На простору Србије сачувана је јединствена архитектура средњовековних манастира. Вредна остварења планерске и урбане праксе до данас су очувана у једном броју градова. Најзначајније су и данас у Београду. Ту препознајемо „европске обрасце просторне културе”, пре свега у Кнез Михаиловој улици. Особена визуелна целовитост амбијента одржава се у комплексу Народне скупштине, Теразија… У делу града на Скадарлији делимично је очуван амбијент традиционалне градске архитектуре и њена архаична урбанистичка организација. У видокругу овог кратког разматрања запажено место имају и неки градови у Србије, а међу њима су, свакако, Крушевац са Тргом косовских јунака, Трг српског ратника у Краљеву, централне зоне Рашке, Шапцa, Новoг Садa, Сремских Карловацa... Тај вредан низ данас је све мањи.

Та констатација једнака је позиву на одговорност према будућности. А он је утолико важнији уколико се схвати да пред нашим очима негативни трендови убрзано разарају аутентичну урбану и амбијенталну структуру наших градова. Ови удари на успостављене вредности мењају њихов идентитет и физиономију. То је опомена планерима и архитектама, али не само њима, да се у ове делатности врати етика струке како би се у њеном окриљу поново успоставила симбиоза знања и стваралаштва. Свакако, изван политике профита, а у служби креативне културе. Данас нам је потребно одговорно и стручно урбанистичко планирање и промоција ауторске архитектуре која ће потиснути јевтине копије, кич и неукус. Ови производи агресивне градитељске експанзије представљају штетни тренд који је, поред градова, дубоко захватио и преосетљиви организам бањских и климатских места и вредне амбијенталне целине. Зато је преко потребно да се планирање и обликовање простора врати провереним стручњацима, онима који своју струку разумеју као истраживачки процес где резултати настају у креативном јединству науке и уметности. Савремена ауторска архитектура, као и савремено урбанистичко планирање, треба да се подразумева као квалитет, као приступ који се држи контекста у обликовању постојеће или нове просторне агломерације. Наслеђене вредности из прошлости обавезују на стварање новог квалитета за будућност уз високе стручне интердисциплинарне процене. Свака пракса у простору, у урбаном или неком амбијенталном ткиву, треба да се заснива на неприкосновености струке тако да се пројекту ревитализације или реконструкције приступа истраживачки, а планови за нове садржаје (урбанистички план, архитектура, хортикултура...) могу се реализовати само уколико доприносе побољшању њихових естетских и функционалних вредности. Овај став је од пресудне важности јер у актуелној пракси агресивне просторне изградње промовишу се лажне вредности, а култура простора добија профил сурогата. Државна управа (од општине до Републике) у насталим околностима треба са много пажње и одговорности да створи услове за рад стручним и кредибилним институцијама, како у области урбанистичког планирања, тако и на плану његове стручне контроле.

Академски вајар, професор универзитета у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа