Косовски Срби и њихова људска права

Ако ћемо да се правимо да је на Косову „све изрежирано”, онда пасивно и учествујемо у тој представи

Прочитала сам изјаву Саше Јанковића од 9. децембра 2018: „Сутра је дан људских права. Данас смо дошли где су људска права у Србији згажена зато што је згажена правна држава, згажена је једина институција која може да штити људска права. Дошли смо на место злочина, на место где је Србија практично изгубила правну сигурност и своје институције...” Али где је то рекао? У Савамали. Нећу писати о Савамали, ни о Саши Јанковићу. То је само повод да покренем питање.

Када сам пре десет година била на другој години основних студија Факултета политичких наука, професор Ђорђе Павићевић је држао предавање о политичком теоретичару који је писао о љубави према својој земљи. Поставио нам је питање „који је назив за то?” на шта смо сви ми ћутали. Чуо се међу студентима несигурни и тихи покушај да се изговори „па...”, али нико није рекао целу реч. Онда је професор рекао (парафразирам): „па... па... патриотизам – реците, није срамота”. Тада сам наше ћутање разумела као покушај да се оградимо од демагогије оних који су ту реч нашироко експлоатисали и делимично вулгаризовали у нашем медијском простору, али и потпадање под утицај друге стране која је саму идеју патриотизма довела на зао глас.

Посматрајући нашу ситуацију и нашу јавност, не могу да се отргнем утиску који се може описати овим цитатом из драме „Змајеубице” Милене Марковић: „Погледајте свете, ми нисмо од њих, погледајте свете, ми смо од ваших”. Можда нам дистинкција Хане Арент између скоројевића и парије помаже да нешто у вези са тим схватимо. Она је то разрађивала имајући у виду радикалнију ситуацију, ситуацију Јевреја у пренацистичкој Немачкој. Оне који су настојали да „порекну свој национални идентитет” и да себе представе као оне који „нису обични Јевреји”, одричући се свог идентитета зарад друштвених привилегија и претварајући „национални квалитет” у приватну ствар, именовала је као скоројевиће. Друге Јевреје који то нису чинили именовала је као парије, односно оне који су свесно одбијали да „порекну то што јесу” као свесне парије.

Поучени бар тим искуством, требало би гласније да се питамо: Имају ли ових дана Срби на Косову и Метохији, као и сви други, право на људска права? Иако се не издаје за „кул” бити српске националности, ваљда није срамота о томе се питати. Ако је 10. децембар Међународни дан људских права, зар и то не би требало да нам падне на памет као држављанима Србије ако се већ бавимо људским правима? Ако ћемо да се правимо да је на Косову „све изрежирано”, онда пасивно и учествујемо у тој представи. Ако неко већ има институционалну моћ да се о томе гласније пита као „стручњак за људска права” онда то треба да учини на време. Могу ли се инострани „расадници” људских права подсетити на тренутну угроженост косовских Срба, да не бисмо после морали да разматрамо „колективне и индивидуалне одговорности” непредвидивих последица?

Није наша одговорност да се преиспитујемо само кад страдају „други”, под разним спољашњим притисцима. Ова друга одговорност је исто јако важна будући да ако бисмо се и сами нашли у таквој позицији, ваљда бисмо очекивали да ће се за нас заложити наши сународници као савесни грађани. Ако мислимо да их треба пустити „низ воду”, тј. да њихова људска права (више) нису наша брига, онда немамо кредибилност да се на то позивамо у Савамали. Све ми се више чини да се не може истински причати ни против насиља над радницима, женама, хомосексуалцима, децом и сл. ако се игнорише правно-политички међународни легитимитет Србије. Ако се сасвим одрекнемо претензије на право у случају права Србије и Срба на Косову и Метохији ми бранимо право силе. То је слично као рећи да „сви ти закони нешто тамо пишу”, али реалност је као и за све жене – сила је сила, немој да се противиш иначе ћеш да добијеш батине. Претварати се да се права Срба на Косову и Метохији тичу само „затуцаних националиста”, док „савесно” бранимо људска права на свим другим фронтовима неће нас ослободити последичне грађанске и историјске одговорности у вези са ситуацијом на Косову и Метохији упркос игнорисању.

Докторанд на Факултету политичких наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа