Континуитет западне политике

„Политика” је у неколико бројева објавила написе којима би се требало чешће враћати: „Незвани нека шуте” (И. Андрић); „До тог мора доћи” (М. Црњански); „Претња смрћу...”; „Искуство у југословенској заједници”; „Држава треба да тражи одштету”.

Мудри нобеловац даје одговоре на тадашње дилеме пред којима је стајао „колективни ум” и елита тога доба, указује на „политичку неваспитаност масе... доконих пургера и напухала”. Луцидни Црњански указује на неке особине етноса из „дежеле”, које се ни после осам деценија нису промениле, па каже: „Наше политичке проблеме треба једном гледати са чисто српског становишта”, јер се чује „...само словеначка и хрватска критика... егоистичка и безобзирна”; „...стална је тенденција да се ограде зидом... у пози оног који једнако тражи али ништа не даје...”; „Игра се једна чудна игра и слепцу постаје огавна”; „ствара се мајсторски пијаца за своју индустрију у српским крајевима”. (Данас је Србија преплављена словеначким фирмама, али у „дежели” нема ни једне српске?) Па каже: „...увек је иста игра – уображеност, безмерни егоизам, ускогрудост, рекламирање свега свог... стална забринутост над Србима... трајаће и даље ова комедија и завршиће се још једном као српска трагедија”.

Сетимо се „Политика” је 25. октобра 2016. објавила слику српских и словеначких државника са насловом „Србија и Словенија немају отворених питања сем...” Разговор са умним историчарима о „југословенској заједници” је инспиративан, али је то ипак промишљање о прошлости која се није десила, то је накнадна памет која не даје одговоре шта је друга (боља) страна медаље? Један од учесника (В. П.) помиње оцену Ције која је „процурила” деведесете. Међутим, 1976. на једном званичном месту, под „ст. пов.” нам је речено да се „у НАТО штабовима припрема пројекат разбијања СФРЈ и то изнутра” (нашта ми нисмо имали одговоре, том лукаво ишчашеном уму ни данас нисмо дорасли). „То разбијање треба почети и завршити на Космету.” Сетимо се демонстрација, тровања само Албанаца, рудара у окнима.

На том дугорочном циљу се и данас бесомучно и нервозно ради. Отуд злочинци суде жртвама. „У памет се браћо...” вапио је велики песник.
Бранко Косић