Зелене скулптуре у Београду

ИНТЕРВЈУ
Уметничка група "Topiary Art Trust" je феномен и новина на нашој ликовној сцени. Као покрет не могу се сврстати ни у једну категорију, њихов прилаз уметности је симбиоза природних и друштвених наука, еколошког погледа на свет са бригом за околину и ликовне уметности.

Пројекти ове групе били су веома запажени на овогодишњем БЕЛЕФ-у, а Београђани их препознају по скулптури "Зелена жирафа", која је већ постављена на Топчидеру. У току је изложба њихових радова у галерији "Сингидунум". О раду групе и њиховим плановима за улепшавање Београда (приказујемо неке од пројеката), разговарамо са Мишком Павловићем, академским сликаром.

У најави за вашу изложбу у галерији Сингидунум стоји: "Topiary Art Trust – покрет који мења изглед Београда и Србије". Доста претенциозан наслов. Шта је, заправо, улога вашег покрета

ТАТ је покрет који окупља креативне људе из различитих домена: ликовних, примењених уметности, архитектуре и биолошких, односно технолошких наука. Тврдо језгро сачињавају Небојша Ереш, инфографиста, Душан Б. Марковић, вајар, Влада Жикић биолог и ја, који сам све започео и окупио их. Наши сарадници су као и ми сви они који верују да се заједничким ентузијазмом и креативношћу може штошта променити набоље. Појам "topiary" је иначе уметност обликовања зелених биљака, жбуња и дрвећа који датира још из античких времена. Интересантно је да иза нас стоје четири и по миленијума непрекинуте традиције, јер је човек одувек осећао потребу да свој дом или урбану средину украси и оплемени зеленилом и биљкама. Та потреба превазилази чисту естетску димензију, већ је то чини ми се, урођени биолошки порив.

Шта чини принцип "4Е" који спомињете у свом манифесту?

Принцип "4Е" је проистекао из размишљања о томе да једно уметничко дело може бити постулирано на сасвим другачијим принципима од уобичајених, како у ликовним тако и у примењеним уметностима, а да при томе не изгуби своју ауру и аутентичност. Принцип "4Е" је, дакле, естетско обликовање у домену визуелних уметности, етички приступ и интервенција јер се ради на општу добробит, еколошка позадина и брига за околину. Те зелене скулптуре, будући да су предодређене за јавне просторе, одлично се уклапају и оплемењују сваки амбијент, не нарушавајући природну равнотежу за разлику од неког гломазног комада бетона или гвожђа, док је економска оправданост пројеката који се предлажу и њихова имплантација у урбаном језгру многострука.

То значи да би тргови, улице, приобаље, зелене површине, инертни бетонски блокови зграда могли добити идентитет који до сада нису имали. Читави квартови, насеља, прилази граду могу са новим лицем допринети да Београд постане још интересантнија туристичка дестинација.

Ова четири принципа се међусобно преплићу и допуњују, па са разлогом тврдимо да су они стожери једног новог хуманијег и креативнијег света.

Како сте дошли до принципа "4Е"?

Све је почело давне 1985. године када сам био на крају прве године код професора Чедомира Васића на Факултету ликовних уметности. Сви смо га у тадашњој класи много волели и ценили јер је умео да нас на дискретан и оригиналан начин заинтригира о ликовним проблемима. Тако нам је као последњу методску јединицу на години дао задатак који се звао "просторни цртеж – жицом". Мени се то посебно допало и као својеврсни ликовни парадокс – линијом којој је прирођена дводимензионалност градити скулптуралне форме које се остварују преко волумена.

Наколико година касније (1988), направио сам, под утицајем онога што сам имао прилике да видим у једном париском парку, монументалну скулптуру корњаче од арматурне жице која је у ствари подсећала на ренесансне студије Паола Учела. Затим сам дигао руке од свега тога, али и даље сам радио скице за неко "будуће" време.

Боља времена сте чекали пуне две деценије, све до постављања "Зелене жирафе", на Топчидерској звезди?

Па да, нека идеја која толико дуго опсесивно постоји у латентном облику сама од себе прокрчи пут да би се релизовала. То је изузетно леп осећај. Но и поред тога често примећујем да неки моји саговорници не схватају у потпуности поенту нашег концепта. Па овом приликом морам још једном да прецизирам да се ми не бавимо баштованлуком и браваријом иако оба ова часна заната служе идејама које желимо да реализујемо. Није у питању само како су ове скулптуре ( назовимо их тако у недостатку бољег термина) направљене, већ и зашто су конципиране као живи организми.

Суштина ликовних уметности је њихова просторност које заузимају, а не временска димензија (осим код видео и перформанс арта). Дакле, оне не могу делити наше реално време, цикличност годишњих доба, раст, размножавање и старење. Истовремено биљке све раде као и ми: пију, дишу, осећају, расту, умиру , а за узврат нам дају оно што је нама неопходно – ваздух. Почетак концепта је управо ту – за мене је уметност од виталног значаја, као и ваздух који удишем. На то се природном асоцијацијом надовезује идеја да је сваки лист биљке, један репетитивни облик, који умножен гради патерн, мустру, а скулптри даје неопходан волумен на основној конструкцији.

Како су Београђани прихватили "Зелену жирафу?

Судећи по реакцијама које смо имали прилике да видим док смо је постављали, а и касније – веома добро. Схватили су то као искорак у нешто неуобичајено. Општина Савски венац је умела да препозна пионирске покушаје уређења простора. Веома се радујем што људи препознају у томе квалитет. На добром смо путу, јер су већ почели да нас копирају и пародирају.

Учествовали сте ове године на Белефу, а сада репризно у галерији "Сингидунум", од 11 до 21 септембра. Ко је ваша публика, а ко су потенцијални партнери?

Наши пројекти се обраћају обичаном човеку, становнику Београда који се не мири са чињеницом да нам је град такав какав јесте. Људи са поносом показују фотографије са путовања на којима су лепоте и брижна однегованост страних градова очигледни... Зашто не би смо уз мало напора учинили да странци долазе код нас да се диве нашој уређености, отмености, естетским и еколошким квалитетима велеграда. У основи сваког успеха јесте брига и пажња која се посвећује нечему. Тај појам је мало атрофирао у годинама у којима је друштвена и државна својина имала примат над приватном. Једноставно ми смо као нација престали да осећамо било какву одговорност према околини, својини, баштини губећи визију о томе шта заиста желимо да оставимо будућим поколењима. Надаље да би се нешто променило у свести појединаца потребно је показати личним примером да се о граду и држави води рачуна, па наши потенцијални партнери могу бити сви они којима је стало да свом потомству и овоме граду нешто оставе у аманет, значи од државних институција, општина, града, НВО, предузећа, до појединаца.

Да ли у нашој средини овакав један подухват може да опстане? 

На основу онога што се последњих неколико месеци, од поставке "Жирафе" наовамо збило, или боље рећи није збило, нисам сигуран шта да мислим. Прво, чињеница је да смо засадили приличан број квалитетних пузавица које је требало заливати редовно, што није учињено па су се оне осушиле. У мају, када смо поново хтели да их посадимо, установили смо да "Жирафи" фале уши и реп, које је нека весела дружина очерупала преко ноћи. Без обзира на све, засађено је нових четрдесетак пузавица, али су се и оне осушиле јер нису заливане. И за то нико није одговоран и, највероватније, нико неће ни одговарати. Надам се да ће доћи време када ћемо да одрастемо и са одговорношћу прихватимо да наш идентитет нису само банер са кикирикијем на фасади хотела, турбо-фолк, рупе на путевима и чести ратови, већ и нешто друго.