Zelene skulpture u Beogradu

INTERVJU
Umetnička grupa "Topiary Art Trust" je fenomen i novina na našoj likovnoj sceni. Kao pokret ne mogu se svrstati ni u jednu kategoriju, njihov prilaz umetnosti je simbioza prirodnih i društvenih nauka, ekološkog pogleda na svet sa brigom za okolinu i likovne umetnosti.

Projekti ove grupe bili su veoma zapaženi na ovogodišnjem BELEF-u, a Beograđani ih prepoznaju po skulpturi "Zelena žirafa", koja je već postavljena na Topčideru. U toku je izložba njihovih radova u galeriji "Singidunum". O radu grupe i njihovim planovima za ulepšavanje Beograda (prikazujemo neke od projekata), razgovaramo sa Miškom Pavlovićem, akademskim slikarom.

U najavi za vašu izložbu u galeriji Singidunum stoji: "Topiary Art Trust – pokret koji menja izgled Beograda i Srbije". Dosta pretenciozan naslov. Šta je, zapravo, uloga vašeg pokreta

TAT je pokret koji okuplja kreativne ljude iz različitih domena: likovnih, primenjenih umetnosti, arhitekture i bioloških, odnosno tehnoloških nauka. Tvrdo jezgro sačinjavaju Nebojša Ereš, infografista, Dušan B. Marković, vajar, Vlada Žikić biolog i ja, koji sam sve započeo i okupio ih. Naši saradnici su kao i mi svi oni koji veruju da se zajedničkim entuzijazmom i kreativnošću može štošta promeniti nabolje. Pojam "topiary" je inače umetnost oblikovanja zelenih biljaka, žbunja i drveća koji datira još iz antičkih vremena. Interesantno je da iza nas stoje četiri i po milenijuma neprekinute tradicije, jer je čovek oduvek osećao potrebu da svoj dom ili urbanu sredinu ukrasi i oplemeni zelenilom i biljkama. Ta potreba prevazilazi čistu estetsku dimenziju, već je to čini mi se, urođeni biološki poriv.

Šta čini princip "4E" koji spominjete u svom manifestu?

Princip "4E" je proistekao iz razmišljanja o tome da jedno umetničko delo može biti postulirano na sasvim drugačijim principima od uobičajenih, kako u likovnim tako i u primenjenim umetnostima, a da pri tome ne izgubi svoju auru i autentičnost. Princip "4E" je, dakle, estetsko oblikovanje u domenu vizuelnih umetnosti, etički pristup i intervencija jer se radi na opštu dobrobit, ekološka pozadina i briga za okolinu. Te zelene skulpture, budući da su predodređene za javne prostore, odlično se uklapaju i oplemenjuju svaki ambijent, ne narušavajući prirodnu ravnotežu za razliku od nekog glomaznog komada betona ili gvožđa, dok je ekonomska opravdanost projekata koji se predlažu i njihova implantacija u urbanom jezgru mnogostruka.

To znači da bi trgovi, ulice, priobalje, zelene površine, inertni betonski blokovi zgrada mogli dobiti identitet koji do sada nisu imali. Čitavi kvartovi, naselja, prilazi gradu mogu sa novim licem doprineti da Beograd postane još interesantnija turistička destinacija.

Ova četiri principa se međusobno prepliću i dopunjuju, pa sa razlogom tvrdimo da su oni stožeri jednog novog humanijeg i kreativnijeg sveta.

Kako ste došli do principa "4E"?

Sve je počelo davne 1985. godine kada sam bio na kraju prve godine kod profesora Čedomira Vasića na Fakultetu likovnih umetnosti. Svi smo ga u tadašnjoj klasi mnogo voleli i cenili jer je umeo da nas na diskretan i originalan način zaintrigira o likovnim problemima. Tako nam je kao poslednju metodsku jedinicu na godini dao zadatak koji se zvao "prostorni crtež – žicom". Meni se to posebno dopalo i kao svojevrsni likovni paradoks – linijom kojoj je prirođena dvodimenzionalnost graditi skulpturalne forme koje se ostvaruju preko volumena.

Nakoliko godina kasnije (1988), napravio sam, pod uticajem onoga što sam imao prilike da vidim u jednom pariskom parku, monumentalnu skulpturu kornjače od armaturne žice koja je u stvari podsećala na renesansne studije Paola Učela. Zatim sam digao ruke od svega toga, ali i dalje sam radio skice za neko "buduće" vreme.

Bolja vremena ste čekali pune dve decenije, sve do postavljanja "Zelene žirafe", na Topčiderskoj zvezdi?

Pa da, neka ideja koja toliko dugo opsesivno postoji u latentnom obliku sama od sebe prokrči put da bi se relizovala. To je izuzetno lep osećaj. No i pored toga često primećujem da neki moji sagovornici ne shvataju u potpunosti poentu našeg koncepta. Pa ovom prilikom moram još jednom da preciziram da se mi ne bavimo baštovanlukom i bravarijom iako oba ova časna zanata služe idejama koje želimo da realizujemo. Nije u pitanju samo kako su ove skulpture ( nazovimo ih tako u nedostatku boljeg termina) napravljene, već i zašto su koncipirane kao živi organizmi.

Suština likovnih umetnosti je njihova prostornost koje zauzimaju, a ne vremenska dimenzija (osim kod video i performans arta). Dakle, one ne mogu deliti naše realno vreme, cikličnost godišnjih doba, rast, razmnožavanje i starenje. Istovremeno biljke sve rade kao i mi: piju, dišu, osećaju, rastu, umiru , a za uzvrat nam daju ono što je nama neophodno – vazduh. Početak koncepta je upravo tu – za mene je umetnost od vitalnog značaja, kao i vazduh koji udišem. Na to se prirodnom asocijacijom nadovezuje ideja da je svaki list biljke, jedan repetitivni oblik, koji umnožen gradi patern, mustru, a skulptri daje neophodan volumen na osnovnoj konstrukciji.

Kako su Beograđani prihvatili "Zelenu žirafu?

Sudeći po reakcijama koje smo imali prilike da vidim dok smo je postavljali, a i kasnije – veoma dobro. Shvatili su to kao iskorak u nešto neuobičajeno. Opština Savski venac je umela da prepozna pionirske pokušaje uređenja prostora. Veoma se radujem što ljudi prepoznaju u tome kvalitet. Na dobrom smo putu, jer su već počeli da nas kopiraju i parodiraju.

Učestvovali ste ove godine na Belefu, a sada reprizno u galeriji "Singidunum", od 11 do 21 septembra. Ko je vaša publika, a ko su potencijalni partneri?

Naši projekti se obraćaju običanom čoveku, stanovniku Beograda koji se ne miri sa činjenicom da nam je grad takav kakav jeste. Ljudi sa ponosom pokazuju fotografije sa putovanja na kojima su lepote i brižna odnegovanost stranih gradova očigledni... Zašto ne bi smo uz malo napora učinili da stranci dolaze kod nas da se dive našoj uređenosti, otmenosti, estetskim i ekološkim kvalitetima velegrada. U osnovi svakog uspeha jeste briga i pažnja koja se posvećuje nečemu. Taj pojam je malo atrofirao u godinama u kojima je društvena i državna svojina imala primat nad privatnom. Jednostavno mi smo kao nacija prestali da osećamo bilo kakvu odgovornost prema okolini, svojini, baštini gubeći viziju o tome šta zaista želimo da ostavimo budućim pokolenjima. Nadalje da bi se nešto promenilo u svesti pojedinaca potrebno je pokazati ličnim primerom da se o gradu i državi vodi računa, pa naši potencijalni partneri mogu biti svi oni kojima je stalo da svom potomstvu i ovome gradu nešto ostave u amanet, znači od državnih institucija, opština, grada, NVO, preduzeća, do pojedinaca.

Da li u našoj sredini ovakav jedan poduhvat može da opstane? 

Na osnovu onoga što se poslednjih nekoliko meseci, od postavke "Žirafe" naovamo zbilo, ili bolje reći nije zbilo, nisam siguran šta da mislim. Prvo, činjenica je da smo zasadili priličan broj kvalitetnih puzavica koje je trebalo zalivati redovno, što nije učinjeno pa su se one osušile. U maju, kada smo ponovo hteli da ih posadimo, ustanovili smo da "Žirafi" fale uši i rep, koje je neka vesela družina očerupala preko noći. Bez obzira na sve, zasađeno je novih četrdesetak puzavica, ali su se i one osušile jer nisu zalivane. I za to niko nije odgovoran i, najverovatnije, niko neće ni odgovarati. Nadam se da će doći vreme kada ćemo da odrastemo i sa odgovornošću prihvatimo da naš identitet nisu samo baner sa kikirikijem na fasadi hotela, turbo-folk, rupe na putevima i česti ratovi, već i nešto drugo.