Престроге професоре нико не контролише

Сви они који су некада били предавачи у школи или на факултету, или су пак седели у ђачким или студентским клупама, добро знају да испитивач може на испиту да обори сваког свог испитаника. Као испитивачи, професори се обично деле на благе и строге, са више нијанси између те две крајности. На жалост, на неким факултетима се повремено појављују и они за које се може ређи да су малигно строги. На таквим предметима се јавља група студената који годинама излазе на исти испит, заостају са студијама, не могу да се запосле, заснују породицу и наставе нормалан живот. Неки од њих принуђени су и да затраже помоћ психијатра.

Малигно строги испитивачи требало би да буду предмет психолошких истраживања. О таквим професорима се прича међу студентима, колегама, а некада и у јавности, чиме стичу својеврсну славу. И на факултету на коме сам ја провео више од четири деценије било је оваквих професора, али колико знам сада их више нема. Сећам се једног таквог, који је кретао на испит са речима: „Идем да обарам студенте”. Из мог искуства, студент оптимално знање стиче при првом испиту, евентуално другом или трећем. Након пет и више неуспешних излазака на испит, студент постепено пада на психолошком плану, што за последицу има и деградацију знања. Међутим, код нас ниједан од малигно строгих професора није био кажњен због свог штетног деловања. Они наносе штету пре свега студентима, а затим и факултету, а такође наносе својеврсну увреду својим колегама, за које би се могло рећи да од студената захтевају мање знања.

Колико знам, на светским факултетима овако нешто није могуће. Тамо студенти имају право да изађу на испит само два-три пута, после чега губе право школовања. Међутим, малигно строги професор би већ после првог испитног рока добио од декана црвени картон и морао би да тражи други посао. Као што је било и у време моје каријере, и данас нико од меродавних не предузима енергичне мере према малигним испитивачима – продекани за наставу, декани, проректор за наставу, ректор, нити министар просвете.

Осврнимо се на највеће међу професорима Београдског универзитета. Михаило Петровић није познат као строги испитивач, већ као велики математичар и оснивач београдске математичке школе, то јест као професор наших каснијих професора. Нека било ко отвори уџбеник „Небеска механика”, Милутина Миланковића. Мало ко од Миланковићевих студената је могао да до у детаље научи све сложене аспекте ове високотеоретске материје. Међутим, Миланковића нико не помиње као строгог, а поготову не као престрогог испитивача.

На крају бих поменуо једну анегдоту о Јосифу Панчићу, из књиге „Записи старог Београђанина”, српског дипломате Косте Христића, (оца композитора Стевана Христића). Панчић је на испиту из ботанике тражио од једног студента да каже шта зна о биљци шафран. Студент је ћутао, па је професор одлучио да му помогне речима да је то цвет из наших башта који рано у пролеће цвета. Пошто ни та помоћ није била довољна, професор је наставио да помаже, подсећајући да се осушени делови овог цвета користе као зачин у супи. На то је студент прогунђао: „Професоре, ја не волим да једем супу”. Професор није оборио студента, већ се са осмехом обратио осталима: „Када свако од вас седне за испит, нека ми прво каже шта воли да једе”. То је био велики професор, оснивач академије наука, чији се споменик налази у Студентском парку.
Др Драган Станковић,
професор ЕТФ у пензији, Београд