Слобода, једнакост, братство

Сигурно је да нема иоле образованог човека у Европи, који не зна значење  речи „Liberte, egalite, fraternite”. Позивајући своје грађане у борбу за слободу, једнакост и братство, ствараоци нове грађанске, слободоумне филозофије, енциклопедисти,  чије је главно упориште  било француски народ, покренули су и охрабрили талас грађанских револуција, које су стремиле новој визији друштва у чијем се центру налази слободни грађанин.  Посматрајући актуелна друштвена збивања кроз призму историјског процеса, не може се оспорити да парола „Liberte, egalite, fraternite” у себи садржи све кључне одреднице слободног, демократског, хуманог друштва, а грађани Француске се поново налазе на улицама Париза и других градова у борби за исте вредности. У међувремену, у протекла  више од два века, лествица се померила навише, тако да су схватања слободе, једнакости и братства данас много шира и захтевнија него  у време Француске буржоаске револуције.

Очигледно да ти виши захтеви и очекивања француских грађана,  који су резултат цивилизацијског напретка, нису остварени  и француски радници и грађани су сматрали да та цивилизацијска достигнућа не могу да остваре на други начин. Наравно, није у питању само Француска, већ и Европа и свет, који се  више од једне деценије врте у зачараном кругу кризе из које не налазе  излаз. Нисам присталица насиља, али мора се имати у виду и то да људи не излазе од забаве на улицу, да би се сукобљавали са полицијом, били поливани хладном водом на  мразу, удисали сузавац, ризиковали животе. То се чини онда када „кап прелије чашу” и када се  схвати да нема другог начина  и пута за промене. Уосталом, то смо имали прилике да више пута у протеклим деценијама тегобне транзиције, видимо и доживимо на нашим улицама. Целокупни све радикалнији ток догађаја, стално ме асоцира на познати стих нашег песника Бранка Миљковића, који себи, али и свету поставља велико филозофско, морално и обично људско питање – Да ли ће слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој. Нажалост, историја, као и савремени ток друштвених кретања дају негативан одговор на то питање.  Како је време пролазило, гласови бораца за слободу били су све тиши, победници су за себе узимали сву или  већи део освојене слободе и чаролија слободе је брже или спорије нестајала и  бивала замењивана идеолошким и политичким манипулацијама.

 То је чињеница са којом се већ деценијама суочава савремени капиталистички свет. Излаз из такве ситуације није могућ без претходног одговора на питање – шта је то што спречава савремени свет да изађе из ове кризе и почне да гради свет, који ће, како се то лепим, модерним речником каже, бити боље место за живот.

 У том циљу, потребно је разјаснити неке ствари. Пре свега, јасно је да француски грађани нису изашли на улице због повећања цена горива. То можда јесте један од  непосредних повода. Али главни разлог је чињеница да је власт у Француској отворено стала на страну буржоазије. Пореметио се однос, односно релативна равнотежа снага света рада и света капитала, на чему се до пре неколико деценија темељио социјални мир. После неколико удараца које је претрпела, буржоазија се консолидовала и ојачала. То потврђује податак о све већој концентрацији богатства у све мањем броју руку, најбогатијих, најмоћнијих и најпривилегованијих. Стуб савремених грађанских друштава – средња класа све се више  урушава. Истовремено, опала је друштвена моћ левичарских партија и синдиката, који се налазе пред великим искушењем редефинисања својих циљева и нове, хуманистичке визије друштва, као и стварањем новог модела организовања, који ће их учинити моћним да те циљеве и визију остваре. То је  имало за последицу да у Француској, земљи снажног и утицајног синдикалног покрета,  ефикасних и утицајних механизама и праксе социјалног дијалога, високог степена грађанске свести, али и у Европи у целини, социјално партнерство и социјални дијалог замени класна борба.

Излаз из ове ситуације лежи у једној добро познатој чињеници. Пре више од сто година у Француској је класна борба, као своју тековину изнедрила социјални дијалог и социјални мир. И данас се, у промењеним друштвеним условима одговор на конфликте налази у социјалном миру и социјалном партнерству. Једино, што се мора извући као поука – нема потребе и било би неодговорно од свих актера  индустријских односа  да се за то плати тако висока социјална цена која је плаћена пре једног века.

Центар за индустријске односе Београд

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа