Када је Америка окренула Србији леђа

Кад погледамо шта се све догађа на Косову, да се српски народ налази на ивици xуманитарне катастрофе и да та лажна државна творевина ужива нескривене симпатије Вашингтона, човек не може а да не запита шта се то догодило у српско-америчким односима? Како је могуће да једно вековно пријатељство покрије мрак и тама?

Када и зашто је Америка окренула леђа Србији? То питање се и данас намеће, не само међу интелектуалцима, већ и код оног обичног човека на улици и за кафанским столом. Одговор није тешко дати, ако се мало дубље завири у југословенску кризу деведесетих година прошлог века, тачније у пролеће 1991. када на дезинтегрисаној и парцелисаној југословенској територији САД тако рећи из основа мењају своју стратегију на штету српског народа. Применом Никлосовог амандмана од 5. маја 1991. године суспендована је економска помоћ од 20 милиона долара намењена руднику бакра у Мајданпеку за реконструкцију флотације. Као гром из ведрог неба одјекнула је тада изјава америчког амбасадора у Београду Ворена Цимермана: „Америка воли Србе, али не подржава српско руководство због кршења људских права на Косову!”

Та ничим аргументована изјава одјекнула је са одушевљењем у Албанији, па је тадашњи председник Рамиз Алија затражио оружани састанак на Косову, оцењујући да је дошао историјски тренутак да се оствари вековна тежња о „великој Албанији”.

Са продубљивањем југословенске кризе Вашингтон није скривао своју наклоност албанском сепаратизму, као што то нису скривали Беч и Берлин према хрватском и словеначком сепаратизму. На сцену је ступила оркестрирана кампања против српског народа и Слободана Милошевића који је бранио Југославију, а која се није успела одбранити. И после потписивања мира у Дејтону, 21. новембра 1995. године, Бела кућа је добила маневарски простор да се обрачуна, како се говорило, са кочоперним диктатором на Балкану. И кад је најзад исфабриковани случај „Рачак” покренуо НАТО машинерију на Србију и Црну Гору, било је јасно да се добитак смеши Албанцима, а Слободан Милошевић остаје губитник. Ратоборна шефица Беле куће, Мадлен Олбрајт понавља оно што је већ изговорила: „Косово ће бити у Србији, али Србије неће бити на Косову!” И то се на жалост догодило.

Политика није Свето писмо. Време је да Америка преиспита и коригује своје погледе и ставове на брдовитом Балкану и да се дистанцира од своје лажне државе Косово, која своју стратегију базира на мржњи, провокацији, конфронтацијама, трговинским баријерама и сталним претњама за безбедност Срба на северу покрајине. Са сталним дизањем тензија и ратном реториком, ни Србима ни Албанцима не пише се добро. То је пут који води у провалију. Ако договори у Бриселу тапкају у месту и заједница српских општина остане мртво слово на папиру, зашто се не би организовала међународна конференција на којој би се нашло компромисно решење које би задовољавало и Србе и Албанце. За то се упорно залаже и председник Србије Александар Вучић, па треба очекивати да ће његов апел можда једног дана уродити плодом.

Марко Марковић,

новинар и публициста у пензији, Краљево